U najnovijoj svojoj knjizi naš uvaženi teatrolog, dramaturg, dramski pisac i pozorišni kritičar Svetislav Jovanov u fokus svoje pažnje postavlja elemente i postupke koji u nezvaničnoj, premda najšire prihvaćenoj, kategorizaciji dramskih sredstava ne spadaju među ona koja presudno utiču na uobličavanje dramskog dela. Tačnije, eseje publikovane u ovoj knjizi autor posvećuje analizi mehanizama funkcionisanja i ulogama (zadacima) koje su dramatičari različitih epoha – od antičkih vremena do drame apsurda i, uopšte, dramskih dela dvadesetog stoleća – davali dramskom prologu, poziciji glasnika, horu, liku duha i mehanizmima deus ex machina i drame u drami. U kontekstu elemenata i postupaka u koje, recimo, spadaju priča, zaplet, sukob, dramski lik ili dramska radnja, a koji nesumnjivo jesu bazični sa stanovišta funcionisanja, pa samim tim i građenja dramskog dela, elementi kojima se ovde bavi Jovanov možda zaista pripadaju kategoriju manje značajnih sredstava, ali će se pokazati da je problematično tretirati ih kao baš uistinu sporedna.
Ovakvim izborom, usredsređujući se dakle na takozvana sporedna sredsta, autor će, s jedne strane, precizno analizirati elemente i postupke koje većina istraživača drame gotovo po pravilu ili zanemaruje ili im ne pridaje dovoljno pažnje, ali će zato, s druge strane, promišljeno sebi otvoriti prostor u kojem će iz često neuobičajenog, katkad i iznenađujućeg ugla, sagledavati neka od najmarkantnijih dela u povesti svetske dramske literature, među kojima i ona koja predstavljaju svojevrsne neuralgične tačke repertoarskih politika svih ozbiljnih svetskih teatara. Pogledajmo, stoga, koja dramska dela Jovanov uključuje u ovu analizu. Između ostalog, na spisku su dela Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, Plauta, Seneke, Šekspira, Korneja, Molijera, Šilera, Klajsta, Ibzena, Strindberga, Friša, Brehta, Bulgakova, Beketa. Evidentno je, dakle, da nas Jovanov, dosledno se držeći svoje osnovne teme omeđene sporednim dramskim sredstvima, praktično vodi kroz povest dramske literature. Podrazumeva se da analiza bilo kog segmenta ili ma koje kategorije dramskih sredstava, ne može biti ostvarena bez uvida u celinu svih komada koje Jovanov ovde stavlja u svoj fokus. Otuda, prateći prethodno definisane niti određenih dramskih elemenata i postupaka autor pokatkad ukazuje na naličja preovladavajućih tumačenja, otkriva nove teorijske pristupe, a s njima neretko sugeriše i mogućnosti drugačijih scenskih tumačenja.
Sâm Jovanov naglašava da se ovde prevashodno bavio dramskom književnošću prevedenom na srpski, što međutim ne znači da se on i u svojim analizama poziva i citira isključivo prevedenu stručnu literaturu; naprotiv, autor eseja iz ove knjige isključivo navodi, poziva se argumentujući svoje teze, a pokatkad i uspostavlja polemičke relacije s autorima čija dela nisu prevedena na naš jezik.
Parcijalno publikovani u časopisu „Scena“ Sterijinog pozorja, sada objavljeni u kontekstu koji je određen pojmom celovite teatrološke studije, nesumnjivo pisani u stilski vrhunskom teatrološkom maniru, argumentovano i analitično, zasnovani na ogromnoj autorovoj erudiciji, eseji iz ove knjige ne samo da otvaraju novu vizuru na neka od ključnih dela svetske dramske literature, pritom provocirajući i eventualne kreativne diskusije, nego postaju i inspirativan materijal za ljubitelje drame i teatra, baš kao što se nameću i kao nezaobilazno štivo namenjeno ambicioznim rediteljima koji nameravaju da se istinski ozbiljno pripreme za insceniranje dramskih dela koja bi da realizuju na pozornici.

Aleksandar Milosavljević