Putovanja Zorana Đođića ocrtavaju jedan emotivni atar: njegovi zapisi se oblikuju u knjigovodstvo emocija i utisaka dok putuje i stranstvuje. Njegova proza ima svoj svet (koji više žudi da se napuni novim iskustvima nego što želi da otkrije hartiji ono što je u njemu oduvek postojalo) i splet (stalna ukrštanja racionalnog i logičkog razmatranja sa erupcijama radosti i čuđenja). U njegovoj prozi knjiže se i popisuju osvojene i prisvojene teritorije posmatranja, pamćenja i suđenja.

Krećući se meridijanima, pokrivajući prostor od Kine do Španije, Rusije, Kirgizije, Nemačke, uranjajući u Sankt Peterburg, Šangaj i Minhen, autor ovih zapisa oblikuje feljton putničke intime: a putnička intima podrazumeva mnoštvo senzacija, u njoj se zatekne mnogo koje opažanje koje je neretko sudski egzaktno, forenzičko. […]

U ritmu i stilu najboljih putopisaca, Đođić ujedinjuje emotivne reakcije i telegrafski iskaz. Osluškuje kako muziku gradova i predela, tako i tok svojih misli.

Vladislava Gordić Petković