Posle opsežne i po mnogo čemu uzorne stvaralačke biografije Ive Andrića Pisac i priča (2012), Žaneta Đukić Perišić je počela da u zasebnim knjigama ispituje i predstavlja pojedine aspekte života i stvaralaštva ovog velikog pisca. Najpre je opisala njegov odnos prema zavičajnom Višegradu (Na početku svih staza, 2015), a potom i prema prestonom Beogradu, njegovom istinskom gradu (Nebo nad Beogradom, 2022). U tim knjigama život piščev, njegova ličnost i delo, zadobili su dodatnu izražajnost, slikovitu uverljivost i puninu kroz koje se Ivo Andrić, poslovično zatvoren i distanciran, mogao da podrobnije sagleda iz iz perspektiva koje pouzdano određuju svakog čoveka: mesta odrastanja i mesta stvaranja.
Naviknuti na raznorodne biografske i publicističke knjige o Andriću koje su pisali autori različitie spreme, umešnosti, upućenosti pouzdanosti i namera, mi do knjiga Žanete Đukuć Perišić skoro da nismo imali sadržajnu, na dokumentima hronološki dosledno izgrađenu spis koji je iz više uglova sadržajno bacao svetlo na lik i delo našeg nobelovca. Kao što ni u knjigama naših učenih i akademski usmerenih tumača: Ive Tartalje, Petra Džadžića, Radovana Vučkovića, Predraga Palavestre i Jovana Delića nije uvek bilo moguće pronaći dovoljno relevantnih podataka koji bi njegov život i stvaranje sklapali u razumljivu i u svemu održivu životnu i saznajnu celinu, već je u okviru njihovog dominantno naučnog tipa istraživanja i tumačenja, pažnja usmeravala na različite tematske, narativne i strukturne aspekte piščevog izuzetnog dela.
Takvim je knjigama, koje čine celu biblioteku, trud ove autorke pristala pošta i afirmacija, propitivačka dopuna i negacija, istovremeno. Jer se jednim tumačenjem vredno književno-umetničko delo nikad ne može potpuno obuhvatiti i iscrpsti. Zbog toga su knjige poput ovih koje su objedinjeni životopis, analiza i komentar, uvek potrebne i korisne. A katkad i nezamenjive kao polazište i putokaz za razumevanje.
Ne živi u kulturi pisac samo od učenih i umudrenih iskaza, tekstova i knjiga, niti su one uvek potrebne i u svemu dovoljne. Naprotiv. Kulturnom pamćenju su bliže i draže one knjige koje umeju da sagledaju zasebnu vrednost dela, ali da ne zanemare i u potpunosti odbace uticaj piščeve biografije. Poglavito onda kada su oni nerazlučno spojeni, kao što je slučaj kod Ive Andrića. Bez obzira na to što je on isticao da pisac prevashodno „govori svojim delom“. Za piščevog života je moglo da bude tako, sada je sve u vezi za njim potencijalno važno, otvoreno i dostupno za opisivanje i tumačenje.
Ustrojena tako da čitaocu pruži jednostavan uvid i pouzdan način razabiranja i saznavanja, knjiga započinje veoma kratkom autorskom napomenom da je reč o delu koja sadrži piščeva „razmatranja o prirodi umetnosti i sudbini umetničkog stvaranja“, kao i „odabrane Andrićeve marginalije – komentare, poetičke pribeleške, spisateljske savete i zapise“, za koje se kaže da se, na ovaj načini u ovom obliku, uz sažete komentare prireivača, „prvi put“ javljaju među koricama.
Građu preuzetu iz Andrićevih poetičkih spisa Žaneta Đukić Perišić je razvrstala u dva odelita dela knjige, nastojeći da oni uverljivo oforme duh koherentne misaone celine iz koje će geni lektire, saznajni horizonti, misaoni smerovi i stvaralačka nastojanja pisca postati sasvim jasni i upotrebivi za dalje čitalačko i istraživačko raspolaganje.
U prvi deo „Umetnost i stvarnost“ uključila je delove tekstova Ive Andrića u kojima se najdirektnije iznose estetičke i poetičke pretpostavke, uvidi i zaključci. To su znameniti biografski esej „Razgovor sa Gojom“, delovi tzv. „sokobanjskog dnevnika“, i delovi glasovite besede izgovorene na prijemu Nobelove nagrade: „O priči i ričanju“. Dok drugi, znatno obimniji, deo knjige, sačinjavaju izabrani tekstovi iz njegovih posthumno formiranih celina Znakovi pored puta i Sveske.Te su knjige vremenom, kao veliko otkriće i znatna vrednost, postali pravi udžbenici i brevijari za saznavanje i savladavanje izazova življenja i pisanja, koliko i za suštinskije razumevanje piščevog života i dela. Njegovog doživljaja i poimanja stvarnosti, književnosti i umetnosti, koliko i čovekove prirode, istorije i sudbine. Jednostavno, svega onoga što je piscu od života i sveta bilo dostupno da iskusi i spozna. Njegovom rečju: svega onoga bitnog što je „oteto od života, moga i vašega“, a što je imalo uticaja na nastanak ili je ušlo u sastavnicu njegove književnosti. (U tome je jedinstvenost ove knjige usmerenog i reprezentativnog izbora misli i iskaza. Knjige istinske mudrosti koja se može, sa pažnjom i divljenjem, čitati gde god da je otvorite. I iz koje svako može uzeti ponešto podticajno i vredno. Da se kroz nju i sa njom složenije sagleda, bolje razume, dublje promisli i jasnije saopšti istina o životu i svetu)
Ranija autorkina napomena da Andrića prema špansom slikaru Francisku Goji usmerava i do bitnog saglašavanja veže sklonost ka antropološkom pesimizmu i stvaralačkom obraćanju temama zločinstva, zla i smrti, u odabranim delovima eseja dopunjena su piščevim iskazima o prorodi same umetnosti i mestu umetnika: stranca i „sumnjivog lica“ u svetu. A u Gojinoj umetnosti portretisanja, o kojoj Andrić piše sa dubinskim razumevanjem, kao u obrnutom ogledalu, može da se sagleda i kroz odabrane tekstove izgradi misaoni i poetički (auto)portret samog pisca. Da se pouzdano razaznaju njegovi eruditni horizonti i stvaralačka načela obrečena prirodnosti, jednostavnosti, razložnosti, životnosti, blagorazumnoj kontroli i istinitosti. Potom i neposrednosti i uverljivosti, kao žuđenim vrednostima za pisca koji je usmeren na stalno bavljenje „pojedinostima, sitnim poslom sa najužim mogućim vidikom“, verujući u „životodajnu i spasilačku moć priče i pričanja“.
Uzdizanju, osvetljavanju, problematizovanju i razumevanju te drevne umetnosti posvećene su stranice drugog dela knjige. Sa toliko umnih, probranih i produbljenih zapažanja, da se čitalac ne može samo jednom poslužiti njome, već joj se mora (čitanje je moranje koje se hoće), kao nečem nezamenjivom i vrednom, iznova pribrano i posvećeno vraćati.
Andrićevi ličnost i delo nas uvek obogaćuju i obavezuju. Njima dugujemo mnogo, jer se kroz njega suštinski razumemo. Ovom se osobenom knjigom taj zamašan dug dostojno vraća a dobrobit, kroz istorijsko osećanje i svest o vrednosti i zajedništvu, značajno obnavlja i dostojno uvećava.

Mileta Aćimović Ivkov

Izvor: Književne novine