Tokom ove godine Akademska knjiga će objaviti novu knjigu istaknute istoričarke Marije Todorove The Balkans. Mision Possible. Tim povodom prenosimo veliki intervju koji je Marija Todorova dala za ljubljansko Delo. Razgovor je vodio Milan Ilić.

Za razliku od drugih velikih poluostrva na jugu Evrope, kao što su Iberijsko ili Apeninsko, granice Balkana su mnogo manje jasne. Balkan je u poslednja dva stoleća dobio negativnu konotaciju. Dodatan „začin“ u poimanju tog dela Evrope je fraza „Zapadni Balkan“, koja se poslednjih decenija ustalila u geopolitičkom diskursu. „Da li ikad govorite o Istočnom Balkanu? A o Severnom ili Južnom?“ su pitanja koja autor ovih redova u šali, u četiri oka, ponekad na koktelima postavlja političarima, privrednicima i drugima koji su prethodno, u svojim konferencijskim govorima, pominjali „Zapadni Balkan“. Ozbiljniji razgovor o poimanju Balkana smo imali sa istoričarkom Marijom Todorovom, vrhunskom naučnicom i briljantnim intelektualcem. Rođena 1949. godine u Sofiji, Todorova je od 2001. godine redovna (sada emeritirana) profesorka Univerziteta Illinois Urbana-Champaign. Prethodno, godine 1993, u godinama oružanih konflikata za jugoslovensko nasleđe, objavila je knjigu „Imaginarij Balkana“, koja je u međuvremenu prevedena na 15 jezika. Jedan od njih je i slovenački: pod tim naslovom ju je objavio Inštitut za civilizacijo in kulturo – ICK, 2001 (Ljubljana: Littera picta). U toj knjizi, koja je nedugo po objavljivanju postalo čuveno, uticajno i nezaobilazno delo u proučavanju istorije jugoistoka Evrope, Todorova je opisala ontologiju Balkana od 15. veka do savremenog doba. Analizirajući šta su o tom delu kontinenta pisali putopisci, diplomati, naučnici, novinari i književnici iz raznih država, na raznim jezicima, Todorova prezentuje detaljnu studiju o tome kako je naizgled običan geografski pojam pretvoren u opšterašireno i vrlo snažno pežorativno obeležje u modernoj istoriji. Takođe je skovala pojam balkanizam (Balkanism) za označavanje zapadnjačke predodžbe o Balkanu kao varvarskom, egzotičnom i nedovoljno civilizovanom području u „predvorju civilizovane Evrope“. Razgovarali smo u bečkom Institutu za humanističke nauke, gde je Todorova nedavno provela par meseci kao gostujući naučni istraživač.

Kada se govori o Balkanu i Balkancima kao nosiocima nekih osobina, često mi na pamet padne predstava Antigona režiserke Mete Hočevar, po tekstu Dušana Jovanovića, koju je Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane izvelo u na Bečkom letnjem festivalu 1993. godine. Radnja je zapravo reflektira raspad Jugoslavije tih godina. Antigonini sinovi na kraju ubijaju jedan drugoga opisujući pritom svoj nemilosrdni dvoboj u stilu tv-komentatora u direktnom prenosu. U kulminaciji bratoubilačkog nasilja je čitavo gledalište, klupe na kojima smo sedeli i aplaudirali, shvatajući da je to kraj predstave, bilo kao lift podignuto iz podrumske, kamerne scene Theatra an der Wien. Nakon toga je  platforma na kojoj smo sedeli bila još okrenuta i horizontalno, za 180 stupnjeva. Tada smo shvatili da smo, čitavo gledalište predstave, podignuti na glavnu binu tog pozorišta, praznog. Na bazi toga, moje prvo pitanje glasi: da li samozadovoljna, naizgled sjajna Zapadna Evropa, prekrivena izlizanim baršunom, koja aplaudira samoj sebi, zaista ima Balkan kao svoj mračan, podrumski prostor pun leševa?

Sve zavisi od toga kako zamišljate podrum. Nije smisleno smatrati ga isključivo prostorom nasilja, gde se ljudi ubijaju. Ako analizirate koliko je krvi proliveno drugde u Evropi, Balkan će vam se činiti kao najmiroljubiviji deo kontinenta. Svaka krv je užasna, rekao bi Dostojevski i tačno je da je na Balkanu proliveno mnogo krvi, ali zanemarivo malo u poređenju sa „civilizovanim državama“. Činjenica je pak da je Balkan veoma glasan, da mnogo viče, kao u predstavi koju ste opisali. Takođe, ljudi na Balkanu ne skrivaju svoje osobine, priznaju da su nasilni, da ubijaju… Molim da me ne razumete pogrešno: na Balkanu je bilo nasilja, ali u relativno kratkom istorijskom periodu, na kraju 19. i početkom 20. stoleća. Bilo je to vreme posle ratova za italijansko i nemačko ujedinjenje, Pariske komune i drugih sukoba, period takozvane Belle Époque, nekoliko decenija u kojima je rasla generacija sa osećajem da je mir trajno stanje. A onda su, pre prvog Svetskog rata, izbila dva Balkanska rata, 1912. i 1913. godine. U međuvremenu, godine 1903, veliki skandal na svim evropskim dvorovima je izazvalo ubistvo srpskog kralja Aleksandra Obrenovića i njegove žene te bacanje njihovih leševa kroz prozor. To je pojačalo osećaj koji se može ukratko opisati kao „mi u Evropi smo miroljubivi, ali imamo jedan kutak sa nasiljem“. Ti stereotipi su delom nastali i nešto pre, u vreme sukoba oko Makedonije. Kongres u Berliinu 1878. godine je bio u vreme povlačenja Otomanske imperije i podele Balkana prema granicama koje su nacrtale velike sile. Niti jedna od balkanskih država nije bila pregovaračka strana u Berlinu. Te granice su stvorene sa ciljem da se napravi ravnoteža sila u Evropi. Naravno, potom su susedne zemlje, Grčka, Bugarska i Srbija, htele prisvojiti Makedoniju pa su nastali krvavi sukobi, posebno između Bugarske i Grčke. Neki kažu da je moderan terorizam nastao na Balkanu. Naravno, i to je nonsens. Imate, na primer, anarhiste, čiji sledbenik je u Ženevi ubio caricu Sisi, ženu Franca Jozefa, što nema nikakve veze sa Balkanom. Ponavljam, decenije mira u Evropi, kontrapunkt ratovima na Balkanu, stvorile su stereotipe o Balkanu.

Ne mnogo kasnije, oni su dobili moćnu infuziju.

Pogotovo posle Sarajevskog atentata 1914. godine, kada je Balkan shvaćen kao „bure baruta“. Ali pogledajte pažljivije potom Drugi svetski rat. Jugoslavija i Grčka su zaista bile njegove žrtve. Želim reći da poređenje sa takozvanom „civilizovanom Evropom“ pokazuje da Balkan i nije baš toliko loš. Da se vratim na vašu metaforu Balkana kao podruma Evrope: moram vas podsetiti da na podrum možete gledati i kao na lepo mesto, gde možete čuvati svoje skupocene stvari, antikvitete, vinoteku… Podrum uopšte ne mora biti grozan prostor. Evo, moja kćerka je udata za Francuza i živi u Francuskoj, zemlji veoma dobrih vina, ali neka bugarska su još bolja. U podrumu možete imati i ljupku tavernu, sa odličnom hranom, gde ćete se provesti bolje nego igde drugde. Ukratko, sve zavisi od toga kako gledate na podrum.

Sada konkretnije: na geografskoj karti članica EU postoji jedna nemala rupa, za koju su u EU smislili naziv „Zapadni Balkan“, koji mi se lično čini apsurdan.

„Zapadni Balkan“ je nesumnjivo oksimoron. On ne postoji. To je blesav naziv. Ako ćemo tako, onda bi Istočni Balkan bio Bugarska, jedino područje na kojem je zapravo planinski masiv po kojem je čitavo poluostrvo dobilo ime. Zanimljivo, upravo u Beču se fraza „Zapadni Balkan“ počela koristiti u poslednjoj deceniji 20. veka, da se opiše regija sa državama koje još nisu ušle u EU. U međuvremenu su to postale Slovenija, Hrvatska, Rumunija i Bugarska. „Zapadni Balkan“ zapravo nije bio osmišljen kao nešto uvredljivo, već kao opšti naziv, iako je potpuno idiotski. S druge strane uočavamo da je taj naziv prihvaćen i u nekim državama koje se smatraju njegovim delom. Na primer, u glavnom gradu Albanije, Tirani, osnovan je Univerzitet Zapadnog Balkana. Mnogim ljudima je fraza „Zapadni Balkan“ smešna, ali je istovremeno i prihvaćena. Na to prihvaćanje utiče i želja tih država da budu primljene u EU u paketu.

Kako se sada čini, one ipak neće sve odjednom ući u EU.

Da, to tako neće funkcionisati. Prva će verovatno biti primljena Crna Gora. I Albanija je sada nešto ispred Severne Makedonije, sa kojom je prethodno bila uvek zajedno pominjana kao kandidat za članicu EU. Bosna i Hercegovina je posebna, tužna priča. O njoj niko ne razmišlja ozbiljno.

Ostaje ključno pitanje: šta je sa Srbijom?

Primećujem da se u diskursu o Zapadnom Balkanu Srbija nekako ostavlja po strani. Ona je sui generis. Jasno je pritom da je bez Srbije je nemoguće poduzeti bilo šta sa BiH, zbog Republike Srpske, kao ni sa Crnom Gorom. Te tri države bi trebale zajedno ući u EU. Lično mislim da bi postepeno sve balkanske države trebale ući u EU, ne na kraju i zato što se EU oseća nekako posramljeno posle naglih izjava o spremnosti da se u članstvo prime Ukrajina i Moldavija. U vezi Srbije sam neko vreme mislila da Vučić vešto manevrira između Zapada i Istoka, uključujući Kinu, ali sada mi se čini da su svi razočarani sa njim. Ukratko, sve je danas na ledu, osim Albanije i Crne Gore.

Da li je članstvo u NATO paktu takođe preduslov za ulazak u EU?

Tačno je da su Crna Gora, Albanija i Severa Makedonija ušle u NATO. Nekada je to bio preduslov za članstvo u EU, ali sada se više to ne čini takvim. Kanali između Srbije i Crne Gore su toliko otvoreni da mi je teško zamisliti kako bi Crna Gora mogla bez Srbije ući u EU. Ako prime Crnu Goru, de fakto je i Srbija unutra.

Ponovo o imidžu Balkana: zašto mnogi koji žive na tom području ne žele da ih se povezuje sa Balkanom, balkanizmom, balkanizacijom, Balkancima…?

Očigedno zbog stereotipa. Ti ljudi žele da ih prihvati bogati deo Evrope odnosno takozvani Zapad. Milica Bakić-Hayden, srpska naučnica koja je predavala u SAD, objasnila je kako su u nekadašnjoj Jugoslaviji „orijentalizovani“ oni koji su bili istočnije i južnije, smatrani konzervativnijim i primitivnijim. To ne vredi za Bugare, ali i oni su u ambivalentnoj poziciji. S jedne strane, Bugari se ne mogu negirati da su Balkan, jer se čitavo gorje koje se tako zove, nalazi u Bugarskoj. U poeziji 19. veka je Balkan bio fin pojam, sinonim za slobodu i nezavisnost. Istovremeno se i Bugarskom proširio negativni stereotip o Balkanu. Pre intervjua ste mi pomenuli da se sećate da se bugarski nacionalni avio-prezovnik decenijama zvao Balkan – Bulgarian Airlines. Početkom ovog veka je preduzeće preimenovano u Bulgaria Air.

Zašto je uopšte bilo nazvano Balkan?

Zato što posle Drugog svetskog rata opšti stereotip o Balkanu i balkanizmu nije bio živ. Uvenuo je u vreme Hladnog rata, kada su na Balkanu s jedne strane bile kapitalističke Turska i Grčka, sa druge socijalistička Bugarska u sovjetskom bloku, a na trećoj strani Jugoslavija, koja je bila posebna, drugačija i od jednih i drugih. Sada mi se čini da Balkan ponovo prestaje automatski stvarati negativne asocijacije, uključujući Sloveniju, nešto manje i Hrvatsku. U tim državama, pogotovo u periodu kada je u Hrvatskoj na vlasti bio Tuđman, poricanje Balkana je služilo svrsi. Naglašavalo se da je su te zemlje bile deo Austrougarske Monarhije, sve sa ciljem da se uđe u EU. Sada, kada je to ostvareno, reč Balkan im više nije crvena krpa. Zanimljiv je svakako i primer Turske, kojoj je pominjanje Balkana do danas izaziva nostalgiju i čežnju, jer je to područje Tursku činilo evropskom državom. I to je stereotip.

Da li je aktuelan podatak da je vaš Imaginarij Balkana, preveden dosad na 15 jezika?

Da. Kinesko izdanje je najnovije. Delovi knjige su prevedeni na još neke druge jezike, ali čitavo delo je dosad objavljeno na 15 jezika.

Kako bi, bez lažne skromnosti, na nekom stručnom skupu ili pred studentskim auditorijem, objasnili zašto je ta knjiga veliko delo?

Ah, ne znam. Nisam je pisala da bude hit.

Šta bi napisali za enciklopediju o njoj, u par odlomaka?

Ništa. Prepustila bi zainteresovanima da odgovor potraže od veštačke inteligencije.

Neću odustati: verujem da imate nekakav stav o tome zašto je ta knjiga toliko uspešna?

Zato što je koincidirala sa raspadom Jugoslavije i vrhuncem antibalkanskog diskursa. Mnogi novinari koji su u to vreme pisali gluposti o Balkanu su je zatim pročitali i potom mi priznali da su napokon shvatili o čemu je reč te da više ne mogu pisati o tom području kao što su to prethodno činili. Iznenadilo me zapravo da je mnogo ljudi pročitalo knjigu, iako sam je napisala kao veoma akademsku. Ne bih je bila u stanju napisati da nisam nekoliko decenija radila na objavljivanju putopisa iz tog dela sveta pisanih od 15. stoleća nadalje, kao i da nisam predavala o otomanskoj ostavštini. I onda, u vreme raspada Jugoslavije, prikupila sam ta svoja znanja i objavila ih u jednoj knjizi. Očigledno je izašla u pravom trenutku. Interes za njom su nedavno pokazali i izdavači iz jedne južnoameričke zemlje, kao i oni koji objavljuju dela na arapskom. Očito ih zanimaju percepcija određenog područja i sa njim povezani stereotipi. Ono što me najviše iznenađuje je da ta knjiga nastavlja biti popularna i posle dobre tri decenije od prvog izdanja. Preradila sam je i dopunila 2009. godine, ali je to u biti još uvek ona originalna, sada već stara knjiga.

Izgleda da je ostala referentna.

Ne znam, ali to znači da ti stereotipi, za koje sam mislila da su većinom izbledeli, još uvek prisutni. Nedavno sam dobila elektronsko pismo iz Australije, od čoveka koji mi je napisao da je posle čitanja te knjige ponosan što ima balkansko poreklo. To me, sa jedne strane, raduje, ali s druge strane i ne baš, zato što to znači da se predrasude obnavljaju.

Nedavno vam je objavljenja, prvo u nemačkom izdanju, knjiga Balkan: Mission Possible, čija sva tri dela takođe imaju naslove povezane sa filmovima „Misija nemogoče“ (Mission Impossible) sa Tomom Cruiseom u glavnoj ulozi.

I englesko izdanje terba biti štampano. Planirano je bilo za jesen 2025, ali se to malo oteglo. Ta knjiga je bazirana na predavanjima koja sam imala u Beču. Sa njom sam se htela vratiti na svoju staru knjigu i ponovno promisliti šta je Balkan. Balkan je bio geopolitički važan krajem 19. veka, potom i u vreme Hladnog rata, kada je Jugoslavija bila veoma značajna. Posle toga su prostor Jugoslavije i čitav Balkan izgubili na geopolitičkom značenju. Sada se važnost preselila na Bliski Istok. Usput, znate li da je izraz Bliski Istok u 19. veku bio sinonim za Balkan? Tako su neki autori pisali o Otomanskom carstvu. Bliski Istok su sada Izrael i okolne arapske zemlje. Dobro je pak što je Balkan izgubio na svojem geopolitičkom značaju. I čitava Evropa je izgubila na svojoj geopolitičkoj važnosti. Drugi igrači su sada važniji: SAD, Kina, Indija…, naravno i Rusija. Pojam „balkanizacija“ više nije povezan sa Balkanom. Sada ljudi govore o „balkanizaciji matematike“, „balkanizaciji parlamentarizma u Americi“, itd. To je postala prazna reč, koja više nije uvredljiva. Označava fragmentaciju. Donekle je nalik na atribut „vizantijski“, kao kada za nešto kažemo da je „veoma vizantijski“, želeći izraziti da je bogato ukrašeno. Danas se „balkanizacija“ i „balkanski“ koriste u kontekstima koji nisu povezani sa geografskom regijom Balkana. Drugo što sam htela iskazati u toj knjizi je povezano sa činjenicom da postoji disciplina u kojoj se izučava Jugoistočna Evropa odnosno Balkan. Analizirala sam kategorije sa kojima pristupamo tom području, imperijalne, nacionalističke, odnos prema periferiji i druge. Tu postoje još dve kategorije, danas veoma popularne. Jedna je postkolonijalizam i dekolonijalizacija. Danas svako želi aktivno sudelovati u dekolonijalizaciji. Smatram da je to moda koja će nestati. Tema jednog od mojih predavanja je bila da je to besmisleno. Ne smemo prigrliti svaku modu. Druga kategorija moje analize je rasizam. Da se razumemo, na Balkanu postoji rasizam kao i posvuda drugde, ali rasizam nije centralna karakteristika tog dela sveta. Na kraju, htela sam u knjizi izneti i komparativne biografije. U delu knjige, nazvanom „Odpadniška nacija“ (Rogue Nation) sam prezentovala biografije troje ljudi rodom iz Bugarske: jednog muzičara, jednog političara i jedne učiteljice.

Šta se ogleda u njima?

To su bili izuzetni ljudi, kosmopoliti, koji nisu šire poznati samo zato što su Bugari. Jedan od njih je bio Kristijan Rakovski, potpuni kosmopolita, jedna od važnijih ličnosti Druge Internacionale i prvih decenija Sovjetskog Saveza. Bio je najbolji prijatelj Trockog pa je i on ubijen. Druga je biografija Panča Vladigerova, vrhunskog kompozitora, koji je u mladosti nije živeo u Bugarskoj. Bio je među ostalim muzički direktor Nemačkog teatra u Berlinu i radio sa čuvenim režiserom Maxom Reinhardtom. Vladigerov se međutim odlučio da će živeti u Bugarskoj, odselio tamo i u njoj ostao do smrti. Kao kompozitor iz Bugarske u vreme Hladnog rata nije bio zanimljiv izvan granica svoje zemlje. Treća biografija je jedne žene, učiteljice Angeline Boneve, za koju je retko ko čuo i u njenoj rodnoj Bugarskoj, zato što je bila „samo“ žena i učiteljica.

Sigurno je po nečem bila izuzetno zanimljiva.

Ona je i jedan od protagonista moje prethodne knjige The Lost World of Socialists at Europe’s Margins: Imagining Utopia, 1870s–1920s, objavljene prvo u SAD 2020. godine. Angelina je dugo vremena bila nepismena devojka i mlada žena sa sela, koja se opismenila kada je imala 23-24 godine. Muški članovi njene porodice su je kinjili u detinjstvu, zabranjivali joj da se školuje, ali je ona na kraju pobegla od kuće, preselila se u Niš – to je bilo u vreme Otomanskog carstva – i upisala se u školu koju su pohađali dečaci. Posle 1878. godine se vratila u Bugarsku, gde je završila višu školu i postala učiteljica. Otišla je zatim u Makedoniju i tamo delovala kao bugarski nacionalista, da bi na kraju zavolela socijalizam. Ukratko, reč je o ženi koja je prošla neverovatnu evoluciju. Srećom, ostavila je beležnicu sa autobiografskim zapisima, koji nisu objavljeni, ali sam bila u prilici da ih proučim.

Većina balkanskih država poslednjih godina ima belu kugu, pad ukupnog broja stanovnika, koji je posledica niza decenija nedovoljnog broja živorođene dece za prirodno obnavljanje stanovništva. Bugarska, u kojoj ste rođeni, je 1975. godine imala skoro devet miliona stanovnika, a sada ih ima oko 6,7 miliona, sa visokim starosnim prosekom, od skoro 45 godina.

Balkan se u tome ne razlikuje mnogo od ostale Evrope.

Imate pravo, ali bogatije države su atraktivnije za visokokvalifikovanu radnu snagu i uopšte imigraciju. Ovde, u Austriji, broj stanovnika neprestano raste, isključivo zbog imigracije.

Tačno, ali većina država želi zaustaviti imigraciju, barem iskazuju takvu političku nameru. Logično je da ljudi žele živeti u bogatijim delovima Evrope, ali ne samo tamo. Mnogi taksisti u Hrvatskoj su iz Nepala. U Bugarsku se velik broj ljudi doselio iz arapskih zemalja. Taj priliv je realnost, opšti trend koji će se nastaviti. Ono što me pak iznenađuje su naznake i obrnutog trenda, koji ne mogu izraziti u brojevima, ali poznato je da su se mnogi Poljaci iz Britanije vratili u Poljsku. Čujem i da se sve više ljudi rodom iz Bugarske, koji su bili emigrirali u SAD, Kanadu i druge zapadne zemlje, vraća u Bugarsku. Pogotovo je reč o onima koji mogu raditi na daljinu, onlajn. To je počelo u vreme covida-19 i očigledno nije prestalo. Jeftinije je živeti u Bugarskoj, a mnogima se čini i lepše. Sviđa im se osećaj da su kod kuće. To se događalo i u Grčkoj. Ne mogu pouzdano reći kako će se stvari ubuduće odvijati. Čitam bugarsku štampu, u kojima se demografski trendovi opisuju apokaliptičko „odumiranje“ nacije. Ja pak ne verujem da nacije mogu lako i brzo izumreti.

 

OKVIR

Početkom 1990-ih, u vreme nastanka Slovenije kao samostalne, suverene države, stav „mi nismo Balkan, mi smo Srednja Evropa“, nije ostao samo zabeležen u izjavama slovenačkih političara, već je bio i opšte prihvaćena krilatica. Niko ne želi biti asociran sa Balkanom, utvrdio je Slavoj Žižek,  napisavši među ostalim da je „Balkan uvek neko Drugi“. Nešto širi, humoristički opis različitog definisanja Balkana ima svoj početak u Londonu a završetak u Turskoj. Britanci smatraju da Balkan počinje „na kontinentu“; Hamburgu i uopšte na severu Nemačke smatraju da je Balkan s južne strane „ekvatora bele kobasice“, to jest tamo gde počinje Stara Bavarska, dakle u južnoj, katoličkoj Nemačkoj. U bavarskoj metropoli Minhenu kažu da Balkan počinje u austrijskom Salzburgu, a u Salzburgu da mu je granica istočnije, u ravničarskoj Donjoj Austriji. U St. Pöltenu, glavnom gradu Donje Austrije, reći će lakonski da je početak Balkana u Beču. Zaista, knez Metternich, „kočijaš Evrope“ na bečkom kongresu posle Napoleonovih ratova 1815. godine, izjavio je da „Balkan počinje na Rennwegu“ (duga bečka ulica, koja iz centra grada vodi na jugoistok; u njoj je bila Metternichova bečka vrtna palata, u kojoj je sada ambasada Italije). Bečlije samo u šali kažu da je njihov grad kapija Balkana, ali su zapravo uvereni da je Balkan znatno južnije, s druge strane Karavanki, od Slovenije nadalje. U Sloveniji pak kažu da su Kupa i Sutla granice Balkana. U Hrvatskoj se naježe na oznaku da su Balkanci, tvrde da Hrvati nisu Balkan, već da se to Srbi i citiraju jednog papu koji je izjavio da je Hrvatska predziđe kršćanstva (Antemurale Christianitatis). U Srbiji  nije problem što su na Balkanu, naprotiv, shvataju ozbiljno tu temu, za šta je dokaz  Srpska akademija nauka i umetnosti, koja ima svoj Balkanološki institut. U Bugarskoj su pak ponosni na činjenicu da su Balkan, jer je Balkan njihov planinski masiv (drugo ime za to gorje im je Stara planina). Šlag na ovoj višeslojnoj torti je navodna izjava jednog turskog političara koji se čudio zašto niko ne želi biti Balkan, jer „Balkan je za neke severozapad“. Mnogi Turci sa čežnjom gledaju na Balkan, koji je stolećima Otomansko carstvo činio (i) velikom evropskom državom. Interesantno u svemu ovome je, među ostalim, i to da se Grčka u pravilu ne pominje kao balkanska država. Usput, naziv Balkansko poluostrvo je uveo nemački geograf August Zeune godine 1808, koji je (pogrešno) smatrao da se planinski masiv Balkan proteže od Jadranskog do Crnog mora. To gorje se u antici i Srednjem Veku nazivalo Haemus, prema kralju Trakije iz starogrčke mitologije, kojeg je Zeus za kaznu pretvorio u planinu. Naziv Balkan se pojavio u kasnom Srednjem Veku i postao dominantan od 16. veka. Na turskom Balkan znači „šumovito gorje“.

Milan Ilić

Izvor: Delo