U knjizi Ka lepoti Jelena Pilipović posmatra slatke reči pesnikinje Sapfe, koje su sa plamenom izmešane (Plutarh iz Heroneje) i tako prati, ili, kako sama kaže, uhodi erotsko rađanje njihove lepote. I dok to čini, istim plamenom zahvaćene su i njene oči i njen duh, pa i njene reči – kao i Sapfine – postaju erotizovane i sijaju i svetle njihovim izvornim sjajem i lepotom. U približavanju (Heraklit) poeziji drevne pesnikinje, Jelena Pilipović ponesena je ovim empedoklovskim načelom: isto se saznaje istim. Ali i ovim: posmatrajući svoj predmet, mišljenje u najvišem, ekstatičkom trenutku posmatra i sebe samo. Kao i pevanje božanstvene (Alkej) Sapfe. Taj pridevak božanstven pripada i onom ko, pišući o Sapfi, može da se vine do njenih nebeskih visina. Jelena Pilipović u tome je uspela, bez sumnje.

Nikola Strajnić