Opis
Može se, u prvi mah, neobičnom učiniti tvrdnja kako su Široka vrata najautobiografskiji od svih romana Aleksandra Tišme s obzirom na to da se sa njegovim junakom rastajemo kao sa vrlo mladim čovekom koji će, odlukom vojnog suda, biti streljan za nedelju dana. A Tišmu je tek očekivao dug život i, što je valjda još važnije, pisanje. Pažljiv čitalac Tišmine memoarske proze te romana Široka vrata lako će, u Tišminim opisima ljudi i događaja koje i jedna i druga proza obuhvataju, pronaći brojne sličnosti između doživljaja pisca i doživljaja romanesknog junaka, kako u zbivanjima tako i u nekim likovima. On se na više mesta, posebno u svojoj putopisnoj prozi, poigrava sa pretpostavkom šta bi bilo da je bilo, tačnije da je u nekom životnom trenutku doneo nekakve druge i drukčije odluke. Roman Široka vrata krije još jedan paradoks: to je mladalački roman starog pisca. Tišma ga je započeo rano, ali nikada nije bivao zadovoljan onim što je napisao. Okončao ga je tek pri kraju života i stvaranja. Možda u času kada se o onome mogućem a neostvarenom, što je moglo biti a nije, sa razlogom više razmišlja. Ali i sa surovom neminovnošću: ranije smo uspešno izbegavali smrt ali nas ona ipak, na kraju, pouzdano sačeka.
(Iz Predgovora)
Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.
