RELATIVISTIČKA KOSMOLOGIJA. Odabrani radovi

Aleksandar Fridman (1888–1925), ruski matematičar i kosmolog, postavio je, prvi, i jedini, put u istoriji kosmologije, teoriju širenja vasione tako što je na temelju opšte teorije relativiteta ponudio nestacionirano rešenje kosmološkog problema. A po toj teoriji, vasiona je prosečno homogena i izotropna, sa srednjom je gustinom materije, gde relativne brzine kretanja dvaju kosmičkih objekata rastu srazmerno njihovom međusobnom rastojanju. Fridmanova teorija osnova je celokupne savremene kosmologije, jer je pokazala elementarno izvođenje zakona širenja vasione, njenu strukturu i metriku, gustinu njene materije, zakriv¬ljenost prostor-vremena, supersvetlosnu brzinu kretanja, tačnu formula i fizičku interpretaciju crvenog pomaka, a takođe i električni naboj u vasioni i njenu masu.

Aleksandar Aleksandrovič Fridman rodio se u Sankt Peterburgu 17. juna 1888. godine; godine 1897. upisao se u pripremni razred druge gimnazije, koju je završio 1906. sa zlatnom medaljom. Godine 1906. upisao se na matematički odsek Fizičkomatematičkog fakulteta Sanktpeterburškog univerziteta. Zajedno sa J. D. Tamarkinom izložio je rad na temu „Analiza neodređenih jednačina drugog stepena”, koji je od strane fakulteta nagrađen zlatnom medaljom. Godine 1910. završio je univerzitet i ostavljen je od strane profesorâ V. A. Steklova i D. K. Bobiljeva na katedri za čistu i primenjenu matematiku kako bi se pripremio za profesuru i posao predavača. Na jesen 1910. godine Savet Inženjerskog saobraćajnog fakulteta u Petrogradu izabrao ga je da vodi praktičnu nastavu za studente više matematike. U jesen 1912. godine pozvan je od Saveta Rudarskog instituta da drži predavanja iz diferencijalnog računa. Na proleće 1913. zapošljava se kao fizičar u aerološkom opservatorijumu u Pavlovsku, gde je i radio u oblasti aerologije i, uglavnom, dinamičke meteorologije; takođe je u proleće iste godine vodio praktičnu nastavu na hidrometeorološkim kursevima Ministarstva trgovine i industrije. Na jesen 1913. položio je ispite za zvanje magistra čiste i primenjene matematike na Petrogradskom univerzitetu. U jesenjem semestru 1913, nakon držanja probnog predavanja na temu „O Rungeovom metodu za približnu integraciju diferencijalnih jednačina”, na Institutu inženjera za saobraćajnice predavao je o približnim proračunima, a u prolećnom semestru 1914. na tom istom institutu držao je fakultativna predavanja „O harmoničnoj analizi i približnoj integraciji diferencijalnih jednačina”. Na proleće 1914. direktor Glavnog fizičkog opservatorijuma, akademik B. B. Golicin uputio ga je u Lajpcig, profesoru Bjerknesu kako bi se upoznao sa metodama dotičnog naučnika u oblasti sinoptičke i dinamičke meteorologije. Na leto 1914. učestvovao je u razradi i pripremi mera za aerološka posmatranja, koja je trebalo sprovesti za vreme potpunog pomračenja Sunca u avgustu 1914. godine; u te svrhe on je obavio niz letova dirižablima. Na jesen 1914. planirao je da uvede aerološka posmatranja u vazduhoplovnu praksu i da zahvaljujući tome, s jedne strane, umnogome doprinese vazduhoplovstvu, a s druge strane, da poveća broj aeroloških stanica; uz odobrenje i saglasnost direktora opservatorijuma B. B. Golicina on je stupio u dobrovoljački vazduhoplovni odred, u kojem je i radio, najpre na severnom frontu, u blizini gradova Osovca i Lika, a potom i na drugim frontovima na organizaciji aeroloških posmatranja i, uopšte, aeronavigacione službe. Novembra 1914, po naređenju rukovodioca avijacije i vazduhoplovstva u vojsci, koja je bila na frontu, on je bio upućen u šestu vazduhoplovnu četu u Lavov radi organizacije aeronavigacione službe u ostalim odredima ruske vojske. Od decembra 1914. do marta 1915. učestvovao je u letovima nad Peremišljem; vršio je oglede prilikom bombardovanja utvrđenja Peremišlj s ciljem da objasni osnovna aerobalistička svojstva avionskih bombi. Proleća 1915. organizovao je centralnu aerološku stanicu pri šestoj vazduhoplovnoj četi, a takođe i niz aeroloških stanica u različitim vazduhoplovnim odredima ruske vojske. Zadatak stanice bila je obuka posmatrača aerologa i upravljanje aerološkom službom u vazduhoplovnim odredima. Od maja do novembra 1915. leteo je u svojstvu osmatrača u 26. korpusnom vazduhoplovnom odredu, za vreme letova sproveo je niz ispitivanja karaktera atmosferskih vrtloga. Na zimu 1916/17. organizovao je prema posebnom planu aeronavigacionu službu na svim frontovima ruske vojske, a takođe i Centralnu upravu te službe i bio je pozvan u Kijev da u školi pilota osmatrača drži predavanja iz aeronavigacije. U martu 1916. postavljen je za rukovodioca centralne aeronavigacione i aerološke službe fronta, koja je kao obavezu imala i naučna ispitivanja u oblasti aeronavigacije. Na leto 1916. postao je član komisije za ispitivanje vazdušne artiljerije pri Upravi ratne vazdušne flote i dobio je honoris causa zvanje pilota osmatrača. Od jeseni 1916. vodio je zajedno sa inženjerom E. K. Garfom i A. F. Gavrilovom opsežne (oko 2 500 000 cifara) proračune balističkih tablica (po metodu prof. Rungea). Na zimu 1916. organizovao je radionicu za popravku uređaja pri Centralnoj aeronavigacionoj stanici i rukovodio je pripremom projekta velike fabrike za proizvodnju vazduhoplovnih i drugih tehničkih uređaja. Početkom 1917, imajući nameru da u svojstvu vanrednog nastavnika sa zvanjem docenta drži na Kijevskom univerzitetu fakultativna predavanja iz teorijske aerodinamike, održao je dva probna predavanja na Fizičko-matematičkom fakultetu: „O kretanju fluida sa promenljivom temperaturom” i „O krivolinijskim koordinatama”. Realizacija držanja kursa bila je onemogućena zbog službenog premeštaja u Moskvu. U aprilu 1917. imenovan je za člana tehničkog odeljenja Moskovske privredno-građevinske komisije za izgradnju fabrike vazduhoplovnih mernih uređaja Uprave ratne vazduhoplovne flote u Moskvi. U leto 1917. postavljen je privremeno za rukovodioca prvog odeljenja fabrike vazduhoplovnih mernih uređaja i od tog vremena bavio se organizacijom naučno-tehničkog odeljenja, kao i drugih odeljenja fabrike, a takođe je i upravljao fabrikom kao direktor. Na proleće 1918. izabran je od Saveta Permskog državnog univerziteta za profesora na katedri mehanike. U jesen te iste godine učestvovao je u organizaciji Fizičko-matematičkog društva u Permu, izabran je za sekretara tog društva, a takođe i za sekretara redakcijskog odbora; organizovao je časopis tog društva i rukovodio je njegovim izdavanjem sve do kraja 1919. U jesen 1919, pored predavanjâ iz mehanike, držao je i predavanja iz mehaničkog poglavlja fizike. U decembru 1919. izabran je privremeno za prorektora i tu dužnost obavljao je do proleća 1920. godine. Na jesen 1919. bio je izabran za višeg fizičara Jekaterinburškog opservatorijuma na mesto rukovodioca matematičkog odeljenja opservatorijuma. U januaru 1920. na Permskom državnom institutu pri Fizičko-matematičkom fakultetu organizovao je tehnička odeljenja: hemijsko-metalurško, inženjersko-građevinsko i elektromehaničko i bio je izabran za predsednika tih odeljenja. U zimu 1920. godine dobio je poziv da stupi na dužnost naučnog saradnika, člana Atomske komisije na Državnom optičkom institutu. Na proleće 1920. vratio se u Glavni fizički opservatorijum u svojstvu višeg fizičara i tu je organizovao Matematičko odeljenje. U proleće 1920. fakultet vazdušnog saobraćaja Instituta inženjera za saobraćajnice pozvao ga je da drži predavanja iz aeromehanike. U leto 1920. taj institut pozvao ga je da stupi na dužnost nastavnika na katedri matematike. U toku letnjih meseci 1920. godine bio je izabran za rukovodioca pripremnih kurseva Saobraćajnog inženjerskog instituta. Na leto 1920. Fizičko-matematički fakultet Petrogradskog univerziteta bira ga za nastavnika matematike i mehanike. U jesen 1920. bio je izabran za profesora na katedri za mehaniku na prvom Petrogradskom politehničkom institutu i za asistenta iste katedre na Pomorskoj akademiji. U jesen 1921. postaje profesor na katedri za primenjenu aerodinamiku na Saobraćajnom institutu. Leta 1922. bio je upućen, u naučne svrhe, u Nemačku i Norvešku. U jesen 1923. imenuju ga za višeg rukovodioca cikličnih vežbi Pomorske akademije, a takođe i za urednika Časopisa za geofiziku i meteorologiju. U proleće 1924. bio je upućen u inostranstvo, u Holandiju radi učestvovanja na Prvom međunarodnom kongresu primenjene matematike. Kongres ga je izabrao za člana stalnog odbora za sazivanje kongresa. U februaru 1925. postavljen je da privremeno obavlja dužnost direktora Glavnog geofizičkog opservatorijuma, a u junu potvrđena mu je dužnost direktora istog opservatorijuma. U februaru 1925. preuzeo je na sebe uredništvo odeljka za geofiziku u Velikoj sovjetskoj enciklopediji. U martu 1925. bio je izabran za potpredsednika odbora za sazivanje I Geofizičkog kongresa. U julu 1925. ostvario je za SSSR rekordni let aerostatom, dostigavši visinu od 7400 m. (Curriculum vitae А. А. Фридманa Фридман, A. А.: Избранные труды, Наука, Москва, 1966, стр. 386‒389)

Težina	0.6 kg
Dimenzije	135 × 225 × 3 cm
Godina izdanja	2016
Pismo	latinica
Povez	tvrd

Broj stranica	326
ISBN	978-86-6263-100-8
Dimenzije	135x225