ISTORIJA SRPSKOG NARODA

Knjiga Istorija srpskog naroda Simeona Piščevića nastala je poslednjih godina XVIII veka u imperatorskoj Rusiji, međutim do danas nije bila objavljena. Ovaj dragoceni rukopis bio je čuvan u porodici, dok ga autorov praunuk nije predao Nilu Aleksandroviču Popovu, ruskom slavisti, istoričaru i arheografu. Danas se rukopis čuva u Arhivu SANU u Beogradu. Piščevićeva Istorija srpskog naroda obuhvata period od starog veka, Seobe naroda pa do polovine XVIII stoleća. Danas nije značajna samo kao istorijsko delo već i kao izvor o vremenu u kome je nastala, o metodu i kritici izvora koju su primenjivali istoriopisci XVIII veka.

Simeon Piščević je rođen 1731. godine kao četvrto dete u staroj plemićkoj porodici Piščević, u mestu blizu Šida. Otac mu se zvao Stefan i bio je kapetan u Podunavskoj landmiliciji. Kao osmogodišnjaka su ga roditelji poslali ujaku kapetanu Sekuli Vitkoviću u Petrovaradinski Šanac da bi pohađao slovensko-latinsku školu. Nedugo zatim, ujak mu dobija premeštaj u Beč i Simeon nastavlja svoje školovanje u Beču. Ujak mu ubrzo dobija čin potpukovnika i vraća se u Petrovaradinski Šanac, a Simeon ostaje tri godine u Beču gde je naučio nemački jezik. Posle tri provedene godine u Beču, školovanje nastavlja u Segedinu kod jednog privatnog učitelja. U Segedinu je proveo godinu i po dana i usavršio je nemački. Posle Segedina, otac ga je odveo u Osijek da uči vojnu administraciju kod višeg sekretara vojnog saveta u osiječkoj tvrđavi gospodina fon Malera. Kako je proveo godinu dana u Osijeku, po Simeona dolazi otac i vodi ga u rat protiv Francuza, rekavši mu da su Srbi po prirodi najskloniji vojničkom pozivu. Tako se Simeon sa svojih trinaest godina upušta u svoj prvi rat. Piščević je sa svojim ocem bio u puku Podunavske landmilicije, koji je bio u sastavu Slavonsko-podunavskog puka. Pošavši u rat, on ubrzo dobija ađutantstki čin zato što je dobro znao nemački. Rat se vodio oko reke Rajne. U bici blizu mesta Štukštatu, otac mu biva ranjen i Simeon, videvši to, pušta suze. Većina borbi se vodila u Alzasu. Glavna borba tokom rata u kojoj je učestvovao Piščević, odigrala se u gradu Cabertu koji je austrijska vojska teškom mukom osvojila. Mlađani Piščević se u ovoj bici upoznao sa strahotama rata. Osvojivši grad, Piščevićev puk je dobio naređenje da se vrati u Bavarsku, a odatle u Slavoniju. Na putu kući, Piščević se susreo sa smicalicama koje su bile uperene protiv njegovog oca. Pomogao je ocu da očisti obraz i nastavili su svoj marš. Tako se Piščević vratio u rodnu Slavoniju 1745. godine sa ađutantskim činom. Međutim, u domovini ih je sačekala neprijatna vest kako će se landmilicijski pukovi raspustiti i kako će se stvoriti novi pukovi. Početkom 1746. u petrovaradinsku tvrđavu dolazi general baron fon Engelshofen da bi preneo vest o formiranju novih pukova i započeo stvaranje istih. Ubrzo se Piščević dopao generalu i dobija poručnički čin. General je, dok je obilazio čete bivših landmilicija, vodio sa sobom mladog Piščevića. General je morao da otputuje u Beč radi konsultacija i, igrom slučaja, Piščević ostaje u Slavoniji i odlazi u Karlovce, kod ujaka Sekule Vitkovića. U Karlovcima se Piščević upoznaje sa patrijarhom srpskim Arsenijem Jovanovićem Šakabentom, koji je iz Srbije izbegao 1737. godine. Sa patrijarhom je izbegao i knez srpski Atanasije Rašković čiju ćerku, Dafinu, Piščević ženi. Godine 1748. stiže naredba o formiranju 5 novih regularnih pukova i Piščević biva postavljen u prvu četu Slavonsko husarskog puka. Već sledeće 1749. godine, Slavonski husarski puk biva spojen sa Sremskim husarskim pukom. Ovo je unelo nervozu kod Piščevića jer nije znao da li će ostati na istom položaju. Zbog toga, kod njega se rađa želja da se otisne što dalje od Slavonije, tj. u Rusiju. Dok mladi poručnik, s činom koji se, kako objašnjava, u austrijskoj vojsci dobijao sa četrdeset godina, razmišlja da svoju sreću nađe na drugom mestu, u Rusiji već niču dva srpska naselja. S prvom grupom od oko 4000 iseljenika 1751. godine iz Austrije stiže Jovan Horvat i na području južne Ukrajine osniva Novu Serbiju. Godinu dana kasnije, s oko 2000 ljudi, dolazi i Jovan Šević, brat Petra Ševića, koji za naseljavanje dobija područje u Bahmutskoj provinciji, gde niče Slavjanoserbija. Odlazak više hiljada podanika Austrijskog carstva uneo je novi zaplet u Piščevićeve putašestvije. Marija Terezija 1752. godine izdaje Kazneni patent kojim se, između ostalog, austrijskim podanicima pod pretnjom smrću zabranjuje prelazak u ratnu ili civilnu službu stranih sila. Uprkos tome, s otpustom za koji su Austrijanci mislili da su mu ga oduzeli, bez pasoša za putovanje u Rusiju i krajnje neizvesnim nadama u uspeh, Piščević preko noći nestaje iz svog Brodskog pešadijskog puka i tajno odlazi u Beč. Piščević govori o svom ogrtaču, najavljujući da će tako skriven prelaziti granice i šetati po gradu, pokušavajući da dobije ruski pasoš. Po dolasku u Beč, Piščević saznaje za još jednu okolnost koja mu ne ide na ruku. U ruskom poslanstvu upravo je došlo do smene poslanika na bečkom dvoru Bestuževa, zagovornika iseljenja Srba u Rusiju. Zamenio ga je Kajzerling, oprezan po tom pitanju koje je uznemiravalo austrijski dvor. Pri prvom susretu sa sekretarom ruskog poslanstva Nikolajem Černjevim, Piščević biva hladno odbijen. Piščević ne odustaje i ponovo se susreće sa Černjevim, govoreći mu da se nalazi u spisku iseljenika generala Ševića i napominje da će, ako ga odbije, on, Černjev, odgovarati pred Gospodom. Kad mu uz to Piščević potvrdi da je Srbin, ruski diplomata mu govori da se uplašio da je neki špijun, jer govori kao rođeni Nemac. Černjev mu obećava pomoć, ali obruč oko Piščevića se steže. Austrijske straže već ga traže po Beču, njegov pukovnik baron Janus sprema se da digne tužbu protiv njega jer je svojevoljno napustio puk, na neki način dezertirao, a spasonosni ruski pasoš nikako da stigne. U poslednji čas, malo pre nego što će „slučaj Piščević” dospeti i pred austrijski Dvorski vojni savet, posle dvanaest dana napetog iščekivanja, mladi oficir konačno dobija pasoš. Piščević se, sada kao ruski podanik, vraća u stari puk da preda svoju četu, spakuje se i oprosti s prijateljima. U obećanu zemlju, Rusiju, konačno kreće 24. oktobra 1753. godine zajedno sa ženom i decom. Stiže da saopšti i da je usput, u Tokaju, upoznao majora Žolobova koji je kupovao vino za ruski dvor. Veran vojnik svoje carice, Piščević zaverenički prećutkuje da je major Žolobov, u stvari, bio na tajnom zadatku. Pod izmišljenim izgovorom da kupuje vino za ruski dvor, on je vršio prihvat doseljenika iz Srbije, što je Austrijance dovodilo do besa. Seljak sav zarastao u bradu i sasvim star, u pocepanom kožuhu i s opancima, prvi je prizor koji Piščević opisuje iz svoje nove domovine, s graničnog prelaza Šeljegovka, gde je stigao 22. decembra 1753. godine, posle 60 dana putovanja. Stigavši u Kijev, 24. decembra 1753, sreo se sa svojim pašenogom majorom Petrom Ševićem. Piščevićeva žena je bila oduševljena što se srela sa sestrom. Sa majorom Ševićem, Piščević odlazi u Moskvu kod generala Ševića i podnosi ruskoj Vojnoj kolegiji molbu da bude primljen u puk generala Ševića sa činom kapetana. Gorko će se kajati zbog svoje molbe da bude primljen kao kapetan, jer je postojala mogućnost da automatski dobije čin nižeg majora. Molba mu je uslišena i njegova vojna karijera je mogla da otpočne. Piščević je posle mnogo peripetija stupio na dužnost u Srpski puk kao viši major. Starešina tog puka je bio pukovnik Petar Tekelija. Došavši u Srpski puk, Piščević se prenerazio kada je shvatio u kakvom je stanju puk. Brzo se dao na uređivanje puka zajedno sa komandantom Smolenske divizije gde je puk pripadao, generalom-pukovnikom Numersom. Kad su uredili puk, stigla je naredba za pokret u Poljsku. Tek što su stigli na poljsku granicu, naređeno im je da se vrate nazad, jer je problem u Poljskoj rešen mirnim putem. Ubrzo je Čorbi stigla depeša da pošalje Piščevića na upražnjeno potpukovničko mesto Ahtirskog puka pod komandom general-majora Podgoričanina. Generalova divizija, sa Ahtirskim pukom, dobila je naređenje da krene za Kijev, a potom ka Poljskoj. U Poljsku su umarširali marta 1767. godine. Kad su stigli u Poljsku, Piščević je dobio naredbu da sa svojim pukom ode u poljsku Ukrajinu, u Braclavsko Vojvodstvo, u sresko mesto Vinicu. Tamo je trebalo da sačeka poljskog general-poručnika grofa Potockog i da se sa njim sastane. Razlog njihovog sastanka je bila namera ruskog dvora da se stvori poljska konfederacija. Piščevićev zadatak je bio da vodi računa o tome da svo plemstvo Braclavskog Vojvodstva potpiše ugovor kojim se podržava nastanak konfederacije. Zadatak je bio obavljen i ugovor je bio potpisan. Piščević je izabrao dva predstavnika iz Braclavskog Vojvodstva da putuju u Varšavu na glavnu poljsku skupštinu gde će se ozakoniti ugovor o konfederaciji. Kada je poslao predstavnike, dobio je naređenje da hitno dođe u Varšavu radi očuvanja reda i mira tokom skupštine. Poljska skupština u Varšavi nije tekla kako su Rusi želeli. Biskup krakovski Soltik, grof Ževuski i njegov sin i kijevski biskup Zaluski su se protivili tački ugovora gde je navedeno da će u konfederaciji nekatolici imati ista prava kao katolici. Da bi se ućutkali glasovi protiv, četvorica protivnika su bila uhapšena i Piščević je sa svojim odredom određen da ih sprovede u Litvu, u grad Vilnu generalu Numersu, zapovedniku Smolenske divizije. Piščević je izvršio svoj zadatak i predao ih generalu Numersu. Tu se Piščevićevi „Memoari” završavaju, a dalju sudbinu odbeglog austrijskog poručnika saznajemo ponajviše iz memoara njegovog sina Aleksandra. Simeon Piščević učestvovao je u rusko-turskom ratu (1771–1774), gušenju pobune zaporoških kozaka u Seči. Carica Katarina Druga za ratne zasluge nagradila ga je činom general-majora, podarila mu sela s 1000 duša u Belorusiji, a dobio je i Orden svetog Đorđa. Zbog sukoba s generalom Petrom Tekelijom, jednim od najcenjenijih Srba u Rusiji, dobio je ukor 1777. godine, posle čega je podneo ostavku. Povukao se na selo, gde je i umro 1797. godine. Memoari Piščević je memoare pisao oko četrdeset godina, od 1744. do 1784. godine, a osim ovog dela napisao je i istoriju srpskog naroda koja je, kao i memoari, ostala u rukopisu. Memoari su ostali nepoznati javnosti oko sto godina, sve dok Simeonov unuk nije predao rukopise ruskom istoričaru Nilu Popovu. On ih je objavio u Moskvi 1884. godine, a srpsko izdanje kao knjiga pojavilo se tek 1963. godine. Pre nego što je delo štampano, s „Memoarima” se upoznao i književnik Miloš Crnjanski, kome su poslužili kao osnova za roman „Seobe”. Memoari Simeona Piščevića predstavljaju opis teškog života Srba u austrijskoj i ruskoj monarhiji. To je priča o potrazi za boljim životom. To je priča o postepenoj asimilaciji Srba sa drugim narodima i priča o gubitku identiteta. Piščevića je general Engelshofen upozorio na asimilaciju sa Rusima. Taj Nemac, u velikoj tiradi prekora i neodobravanja Piščevićeve seobe u Rusiju, proročki je rekao da će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi pretopiti i izgubiti. Srbi su se u Rusiji zaista pretopili, Nova Serbija i Slavjanoserbija su se potpuno izgubile. Samo je Piščević sa svojom knjigom duhovno ostao u svome narodu.

Težina	0.7 kg
Dimenzije	135 × 225 × 3 cm
Godina izdanja	2018
Pismo	ćirilica
Povez	tvrd

Broj stranica	384
ISBN	978-86-6263-214-2
Dimenzije	135x225