Опис
Prividno daleko od rata i zla, prividno oslobođen ograničenja koje nameće nestalnost jezika, putopis je ipak izazovno žanrovsko mesto ambivalentnosti: kako prepoznati sistem i trajnost mesta koja se samo nakratko posete, kako selektovati utiske, kako lutanje pretvoriti u pravilnost, kako biti presuditelj i arbitar mestima, situacijama, naravima i konceptima koje vidimo kratko, iz jedne perspektive? Kako tog Aleksandra Tišmu, koji je znamen Novog Sada, fukoovski autor-funkcija, premestiti u ulogu putnika-izveštača?
Osam Tišminih putopisa pred nama, i u njima izukrštani predeli Amerike i Indije, institucije Poljske, ulice Berlina i Budimpešte, višednevna vožnja biciklom prema jugu kroz mesta od Novog Sada, preko Stepojevca i Lazarevca, Guče, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Raške i do krajnjeg odredišta Kosovske Mitrovice, sve ove avanture slažu se u mozaik reminiscencija, u poetičko i stilsko napredovanje prema sazvežđu iskustva. Pred svakim iskustvom pozicioniran kao radoznali stranac, Tišma razlaže drugost sve dok u njoj ne prepozna samosvojnost, originalnost, neponovljivost, i samo takva iskustva čuva.
(Iz predgovora)
Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.
