Нова књига Бојана Јовановића, истакнутог српског интелектуалца, антрополога, филозофа, критичара, есејисте и песника, под насловом Моћ бола, у издању Академске књиге из Новог Сада, истражује вечну тему бола. У овој филозофско-антрополошкој студији бола, Јовановић настоји да обухвати многострукост аспеката и димензија бола има у људском животу.

Јовановић суверено пише о болу као иманентном животу, како истиче, почев од трауме рођења, преко низа патњи са којим се свако људско биће суочава у животу, све до болести и смрти. Он опсервира бол, односно трауму, као саставни део процеса индивидуације. Јовановић истанчано разматра најшири спектар бола, од физичког до психичког, од саморањавања до наношења патње другима и проницљиво задире у противречности бола, разумевајући дијалектичко јединство и међузависност бола и задовољства. Он открива контекст бола, патње и страдања у многим савременим социолошким и психолошким проблемима човека, и вешто се хвата у коштац чак и са незгодним темама које нам намеће глобализација и интернетизација друштва. Он говори о селфију као дијагнози нашег времена, о манипулацијама саморањавањем представљеним кроз перформансе, на примеру Марине Абрамовић, о манипулацијама улогом жртве (аутовиктимизација) у брачним и партнерским односима, о феминистичким наративима који експлоатишу виктимизацију жене, о отказивању културе и још о много чему.

Сецирајући ове, махом глобалистички дириговане друштвене конструкте, Јовановић смело износи на светло дана њихов мимикријски карактер. Под плаштом слободе избора, политичке коректности, толеранције и равноправности, глобалистичка идеологија заправо подстиче нове поделе и раздоре међу људима, производећи нове облике патњи. Јовановић успешно демонтира неке уврежене догме и митове које нам намеће глобалистичка идеологија и показује нам шта стоји испод њихових наслаганих слојева. Он деконструише привид слободе избора који нам сугерише родна идеологија и отворено говори о патњи оних који су подлегли пропаганди и променили пол, пробудивши се у „кошмарној реалности“ идентитетске конфузије. У феномену „сологамије“, односно тенденције да савремен човек све више бира самачки, самодовољан живот, Јовановић види узрок озбиљних поремећаја у партнерским односима, у егоизам и нарцисизам који се данас потхрањују, заслепљују човека и дају му илузију да други (партнер, супружник) уопште није потребан. Јовановић запажа да данашња тежња за избегавањем бола и и комфором води ка механизацији односа према другом и претварању другог или самог себе у аутомат.

Како би боље објаснио стварност коју живимо, Јовановић уводи синтагму фикционализације фактичког, што представља стварног и измишљеног, а у основи ове тенденције је колебљива граница реалности, као одраз психичке кризе и душевне нестабилности. Развијајући ову критичку анализу, Јовановић долази до пракси манипулације жртвама и злоупотребе људских страдања, исправно указујући на прагматизам који је довео до одбацивања истине и њеног проглашења сметњом за остварење интереса. Стално лагање има за циљ менталну дезоријентацију, а крајњи резултат је поражавајући – разум, којим се човек оријентише у стварном свету, бива разорен. Аутор одређује културну реалност постистине као постојање стања помешаности, где нема јасног разграничења на црно и бело, већ се ствара и сиво, које у зависности од моћи може добити жељени знак, као што се и лаж може прогласити истином.

Називајући данашње друштво друштвом морално упокојених, Јовановић критички анализира и преиспитује социокултурне димензије и контекст изражавања различитих психичких феномена: понос и стид, застрашивање, траума и катарза, опраштање и заборављање, космички и светски бол, насиље у књижевности, симболизам ране, саморањавање и самоисцељење, и на крају, утицај поетске речи. Констатујући да је у данашњем бестидном свету стид престао да буде „аутономна осећајна реакција на угроженост људских вредности“, Јовановић осуђује идеолошку и културну пропаганду која стоји иза параде поноса, видећи опасност од потпуне конфронтације са већински традиционално опредељеном популацијом, која води у културни рат.

Пишући о трауми као о болном догађају који се меморише у колективној свести, Јовановић проналази много скривених аспеката и нивоа и тако учитава нова значења и нове начине приступа. Он указује на занемаривање чињеница, њихово улепшавање или пренебрегавање, креирање фиктивне трауме, као и стратегије именовања којима се релативизује или злоупотребљава траума. Аутор истиче неопходност памћења колективне трауме како би дошло до њеног превазилажења. Јовановић разматра комплексност феномена опраштања. Он открива контрадикторност између опраштања и памћења злочина, подсећајући нас да опраштање подразумева заборављање, истичући да је чин опраштања врхунски хришћански принцип који не поистовећује грех са грешником нити злочин са починиоцем. Јовановић анализира и космички бол, који настаје тек кроз свест о повезаности свих бића где се бол другог бића, ма колико удаљеног од нас, доживљава као сопствени бол. Истичући да саморањавање подстиче самоисцељење, Јовановић ревалоризује Косовски завет, који је живео у колективној свести српског народа и изразио се у Великом рату, када су Срби, што је незапамћено у историји, иако изложени невероватном страдању, показали спремност да жртвују сопствену државу како би помогли поробљеној словенској браћи, из чега је произашла заједничка држава.

Своју књигу Јовановић завршава увођењем поезије. Понирући у архаични свет митова и магије, аутор подсећа да су у давна времена узрочници болести повезивани са демонским ентитетима, а болест је схватана метафорички. Отуда је метод исцељења захтевао улазак у онострани свет, насељен невидљивим духовним силама, као узрочницима болести. Језик поезије је  коришћен у ритуалима исцељења, чије је бајање неизоставни део. Али, аутор на крају упозорава да треба правилно дозирати речи, јер јаке речи могу бити лековите за друге, али кобне за песника (пример Бранка Миљковића), који због њиховог неадекватног коришћења може бити њихова несвесна жртва.

Виктор Радун Теон

Извор: Културни додатак Политике