Mlada žena stoji na železničkom peronu i čeka svoj zakasneli voz. Želi da putuje na istok, u Poljsku, u onaj grad koji su njeni baka i deda nekada napustili zajedno sa njenim ocem. Upušta se u potragu za prošlošću, u trenutku kada se očevo pamćenje i sećanja na davna vremena postepeno gube, s ciljem da pronađe odgovor – ali na šta? Na tom putovanju prate je brojni glasovi: glasovi iz prošlosti, iz njene unutrašnjosti, iz nepoznatog? Nad ovom pričom lebdi tajanstvena figura snežne sove…

Sesil Vajsbrot (Cécile Wajsbrot) rođena je 1954. godine kao dete poljsko-jevrejskih roditelja u Parizu, gde i danas živi. Njena dela su veoma cenjena kako u Francuskoj tako i u inostranstvu. Većina njenih eseja i nekoliko romana, poput Izdaje (La trahison 1997), Memorijala (Mémorial 2005) ili Totalnog pomračenja (Totale éclipse 2014), tematizuju Holokaust i tišinu generacija o traumatičnim događajima iz prošlosti. Za roman Nevermore u prevodu na nemački jezik dobila je Lajpcišku književnu nagradu (2022) i Nagradu „Knjiga godine“ (2024). Dobitnica je i Nagrade Berlinske akademije za književnost i umetnost (2016). Međunarodnu nagradu za književnost „Aleksandar Tišma“ dobila je za celokupni književni opus (2024).

Članica je Nemačke akademije za jezik i književnost.

Piše romane, radio-drame i eseje.

Ana Stošić živi i radi na jugozapadu Francuske, u gradu Tuluzu. Nakon što je diplomirala na Katedri za francuski jezik i književnost Univerziteta u Beogradu, radila je kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lilu. Prevodilačku karijeru započinje 2002. godine predstavljajući srpskoj publici čuvenog filozofa, romansijera i dramaturga Erika-Emanuela Šmita od koga je prevela tri dela: Gospodin Ibrahim i cvetovi iz Kurana, Oskar i gospođa u ružičastom mantilu i Milarepa. Prevela je biografiju Lu Andreas Salome od Fransoaz Žiru (Lu. Priča o slobodnoj ženi), kao i roman Abisinac od Žan-Kristofa Rifena. Prevela je takođe i autobiografiju Sent-Egziperijeve muze i supruge Konsuelo de Sent-Egziperi pod naslovom Memoari njegove ruže, kao i priručnik o unutrašnjoj ravnoteži Put do vedrine, uticajnog francuskog psihijatra Kristofa Andrea..

Roman smešten u burne decenije ranog dvadesetog veka prati isprepletane sudbine likova na Balkanskom poluostrvu – prostoru gde se lične priče neizbežno sudaraju sa velikim istorijskim promenama. U svetu obeleženom strogim moralnim normama, religijskim tabuima i duboko ukorenjenim sujeverjem, pojedinci pokušavaju da pronađu mesto za sopstvene izbore i osećanja.

Marija Kasimova-Moase je rođena u Sofiji (1969), diplomirala je bugarsku filologiju na Sofijskom univerzitetu. Radila je kao novinarka i televizijska voditeljka. Bila je glavna urednica ELLE Bugarska, Capital LIGHT i NEЯR, časopisa za poslovnu ženu. Njena prva knjiga je zbirka priča Bliski susreti s pomešanim osećanjima, objavljena 2017. Godine 2018. izlazi i njen prvi roman Balkanska rapsodija. Od jula 2020. godine na platformi Storytel dostupan je i njen originalni komediografski serijal Zapisi iz Šato Lakroa, koji je 2021. godine objavljen u formi romana kod izdavačke kuće Kolibri. Godine 2022. objavljena je zbirka Monolozi, a 2023. izlazi i drugi deo uspešnog romana Zapisi iz Šato Lakroa: Rezidencija ‘Zlokučane’. Balkanska rapsodija je njen prvi roman preveden na srpski jezik. Živi i radi u Sofiji.

Marija-Joanna Stojadinović (1951), književni je prevodilac i novinar, živi i radi u Beogradu. Prevođenjem se bavi preko četrdeset godina. Prevodi sa bugarskog na srpski jezik i sa srpskog na bugarski. Njen opus obuhvata oko šezdeset srpskih i bugarskih autora beletristike i dramske književnosti, među kojima su srpski autori poput Mome Kapora, Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Miroslava Belovića, Vladislava Bajca, Gordane Ćirjanić, Dragana Velikića i drugih. Sa bugarskog na srpski prevodila je Dimitra Popova, Ivana Vazova, Elina Pelina, Ekatarinu Josifovu, Georgija Gospodinova, Aleka Popova, Aleksandra Sekulova, Kapku Kasabovu i druge.
Članica je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja novinara Bugarske i Udruženja dramskih umetnika Bugarske.

Početkom XX veka anarhista Nestor Mahno pokušao je da na jugoistoku Ukrajine stvori društvo kakvo dotad nije postojalo – zajednicu zasnovanu na samoupravi seljaka i radnika, bez centralne državne vlasti. Iako je taj neobični eksperiment kratko trajao, Mahno je postao jedna od najzanimljivijih ličnosti ukrajinske istorije. Upravo njegovim tragovima, gotovo čitav vek kasnije, kreće Serhij Žadan. Međutim, potraga ubrzo prerasta u putovanje kroz istočnu Ukrajinu, njene zaboravljene gradove, ljude, mitove i istoriju, otkrivajući zemlju rastrzanu između prošlosti i sadašnjosti.

Serhij Žadan (1974) jedan je od najznačajnijih savremenih ukrajinskih književnika. Rođen je 1974. godine u Starobiljsku, u Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine. Studirao je ukrajinsku i nemačku književnost u Harkivu, gde se bavio proučavanjem ukrajinskog futurizma. Nekoliko godina je radio kao univerzitetski profesor. Od početka devedesetih godina Žadan je postao jedan od najupečatljivijih glasova nove ukrajinske književnosti. Njegova dela govore o raspadu Sovjetskog Saveza, životu u industrijskom Donbasu, društvenim promenama, marginalcima, rok kulturi i iskustvu rata. Među njegovim najpoznatijim delima nalaze se Depeche Mode (2004), У.Р.С.Р. (2004), Інтернат (2017) i Псалом авіації (2021). Pored književnog rada, Žadan je poznat i kao muzičar, frontmen grupe Žadan i psi (Жадан і собаки). Aktivan je u humanitarnom radu, a 2024. pridružio se Nacionalnoj gardi Ukrajine. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih priznanja. Danas živi u Harkivu.

Jaroslav Kombilj, rođen u Staroj Dubravi (BiH), 1944. godine. U mladosti pisao pesme na srpskom, ukrajinskom i rusinskom i objavljivao po časopisima. Prevodi sa ukrajinskog i ruskog na srpski, te sa srpskog i rusinskog na ukrajinski. Osim romana Boa Constrictor i dvadesetak pesama Ivana Franka, svi ostali su prevodi ostvarenja savremenih pisaca: Oksane Zabužko, Oleksandra Irvaneca, Marije Matios, Ihora Sičovika, Oleksandra Masljanika, Vasilja Mahna, Julijana Tamaša, Ane Vukajlović i još šezdesetak drugih. Do sada su objavljeni prevodi 7 romana, po jedna zbirka eseja, pesama i dramskih tekstova, te preko 450 pesama i preko 250 aforizama po časopisima, zbornicima, almanasima i portalima. Početkom druge dekade ovog veka ponovo počeo, u dokolici, da piše pesme, kao i kratke priče. Do sada je objavljena jedna zbirka kratkih priča na ukrajinskom jeziku, a na srpskom stotinak kratkih priča i četrdesetak pesama po časopisima, zbornicima, almanasima, antologijama i veb portalima.

Šandor Marai je znao zašto mora da ode, zato je tako dugo oklevao. „Ovako sam odlučio: dokle god ima ikakve šanse da preživim kod kuće, nikud ne idem, ostajem ovde, makar grizao kamen, ali ne idem”, zabeležio je u svom dnevniku. Kada su šanse da živi kao pisac propale, mašio se putničkog štapa: postao je evropska skitnica. U domovini mu ni ime više nisu pominjali. Nije navraćao kući krajem nedelje, državne radio i televizijske stanice nisu emitovale njegova dela u Mađarskoj. (2000)

Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je član redakcije novosadskih časopisa Új Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa, glavni urednik novosadske Tribine mladih, urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika, koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Redovni je član Sečenji akademije za književnost i umetnost pod okriljem Mađarske akademije nauka.

Draginja Ramadanski (Senta, 1953) svoj profesionalni put gradi kao slavista i prevodilac, posvećena istraživanju često zanemarenih veza između srpske, ruske i mađarske kulture. Paralelno sa akademskim radom u domenu ruske književnosti i teorije prevođenja, svoja interesovanja usmerava ka „belim mrljama” naše zajedničke istorije. Kao prevodilac, Draginja Ramadanski svesno bira zahtevne i često granične izazove: od gotovo neprevodivih poema Marine Cvetajeve (poput Pacolovca), do savremenih manjinskih glasova koji beskompromisno preispituju sopstveni i tuđi kulturni identitet. Verujući da je za istinski dijalog neophodno rušenje tabua, ona svojim radom (šezdesetak objavljenih knjiga prevoda i brojne nagrade, među kojima su „Miloš N. Đurić” i „Laza Kostić”) nastoji da ispuni praznine u međusobnom razumevanju susednih kultura.