Zbirku dokumenata o jugoslovenskom ujedinjenju, nastalih od 1914. zaključno sa 1918. godinom, priređivač započinje jezgrovitom, usredsređenom i jasno napisanom uvodnom studijom, kojom, između ostalog, nedvosmisleno stavlja do znanja šta mu je bila namera – s kojim ciljem je započeo ovako zahtevan intelektualni poduhvat. „Cilj ovog uvoda, kao i ambicija ovog zbornika, ni u kom smislu nije da ponudi sveobuhvatnu reviziju obimne postojeće istoriografske produkcije koja se bavi Prvim svetskim ratom na prostoru koji će 1918. godine pripasti novoj Kraljevini SHS. Ovaj zbornik jeste pokušaj da se čitaoci vrate u svet savremenika, da se otkrije njihov mentalni inventar, ciljevi koje su imali, kategorije u kojima su razmišljali, kao i nevidljivi mehanizmi koji su oblikovali njihovo pravljenje planova o budućnosti. Rat je vreme kada je nesigurnost jedina konstanta. Granice i uređenja se menjaju, a države nastaju i nestaju. Rat stvara plodno tlo za zamišljanje budućnosti. Ovaj zbornik i jeste pokušaj rekonstrukcije tih razmišljanja“ (str. 48).

Zbog čega priređivati još jednu tematsku zbirku dokumenta o jugoslovenskom ujedinjenju više od jednog veka pošto je to ujedinjenje ostvareno, a u međuvremenu njegov osnovni rezultat poništen? Zar nisu dovoljne već objavljene detaljne tematske zbirke tih dokumenata, poput one koju je sačinio Ferdo Šišić još 1920. godine (Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca)?

Najznačajnija novina koju je donela ova zbirka dokumenata je u tome što je njihova selekcija bila nepristrasna, pa su na taj način izabrana dokumenta sačinila reprezentativan uzorak, koji pruža koliko-toliko uravnoteženu sliku razmišljanja, težnji, želja, nedaća, dilema i sumnji svih, voljnih i nevoljnih, učesnika tog ujedinjenja. U zbirku su uvrštena dokumenta u kojima svoja viđenja iskazuju ne samo oni koji su bili za ujedinjenje, nezavisno od toga kakav im je bio stav o poželjnom uređenju nove države, nego i oni koji su bili protiv njega; ne samo jugoslovenski narodi nego i oni koji su ujedinjenjem postali nacionalne manjine; ne samo oni koji su se nadali pobedi Antante nego i oni koju su planove za budućnost gradili na verovanju u pobedu centralnih sila. Pohvale vredna je i novina to što su sabrani dokumenti izuzetno raznoliki po svom karakteru. Počev od beseda zvaničnika, deklaracija, uputstava, dopisa, podnesaka, zapisnika, pisama, pa sve do novinskih tekstova, uključujući i satirične izmišljene intervjue sa Nikolom Pašićem, ‘srpskim Bizmarkom’, kako ga posprdno naziva autor tog fiktivnog razgovora, i dnevničkih beleški.

Dokumentima koje je ponudio – njih ukupno 96, hronološki poređanih – priređivač ove zbirke vraća čitaoca u to vreme, omogućavajući mu da se uživi u uloge aktera, i pomaže mu da prošlost makar na trenutak ne posmatra sa znanjem o ishodu, o onome što se stvarno dogodilo – i to iz komotne istorijske distance, hladovine XXI veka – već da je posmatra očima učesnika. Da pronikne u njihova razmišljanja i odluke u uslovima velike neizvesnosti, nedostataka informacija i pritiska odgovornosti za ono što javno izreknu ili makar samo zapišu. Znajući da je okrenuta budućnosti, onoj koja se upravo tada stvarala, svaka je reč u tim prelomnim vremenima imala veliku težinu, daleko veću nego što imaju rečenice, pasusi ili cele stranice danas napisanih istoriografskih tekstova ili njihovih prikaza.

Domaćoj istoriografskoj javnosti, kojom dominira percepcija svetosti ideje zajedničke jugoslovenske države, a razlike nastaju pri tumačenju rezultata ujedinjenja, dobro su poznati oni dokumenti koji, na jedan ili drugi način, govore u prilog toj ideji. Daleko su, međutim, zanimljiviji dokumenti koji svedoče o tome da je protiv nje bio dobar deo političke elite jugoslovenskih naroda koji su pri izbijanju velikog rata živeli u Austrougarskoj. Kratka, ali veoma rečita Majska deklaracija, obnarodovana gotovo dva meseca pre Krfske, svedoči o želji makar dela jugoslovenske prekodrinske političke elite da se jugoslovensko pitanje reši u okviru Austrougarske monarhije „pod skiptrom

Habzburško-Lotarinške dinastije“. To, naravno, ne znači da su jugoslovenski narodi u toj monarhiji većinski bili za takvo rešenje, ne znači ni da su bili protiv njega, ali narod, u smislu biračkog tela, niko nije ni pitao kada se o ujedinjenju odlučivalo. Upravo na taj momenat, nedostatak glasa naroda u ključnim istorijskim trenucima, ukazuje i priređivač u svojoj uvodnoj studiji, prisećajući se svojevrsnog amaneta Milorada Ekmečića istoričarima da istraže „koliko je zaista jugoslovenskog naroda htelo ujedinjenje u zajedničku državu“ (str. 36).

Utisak je pisca ovog prikaza da odgovarajućeg istraživanja na tu temu nije moglo biti, niti će ikad moći da ga bude, znajući da je to pitanje empirijsko, a za odgovor na njega ne postoje odgovarajuće informacije. Jedan od razloga za to je činjenica da se istorijska dinamika ubrzala 1918. godine, što se u zborniku pokazuje time da se više od polovine dokumenata odnosi upravo na tu godinu, naročito na njenu drugu polovinu. Iznenađujuće brz kolaps Austrougarske države, koju su velike sile prepustile njenoj sudbini, stvorila je „jednu vrstu vakuuma i pravne praznine. Tu prazninu su lokalni akteri želeli što pre da popune. Delovalo se u atmosferi u kojoj vreme nije bio resurs sa kojim se raspolagalo, a brzina delovanja je posmatrana kao vrlina“ (str. 39). Jednostavno, to nije bilo doba za demokratske procedure, za plebiscite, za istraživanja javnog mnjenja, današnjim rečnikom rečeno. Odluka o ujedinjenju 1918. godine bila je – nedemokratska. A dokumenti predstavljeni u ovom zborniku svedoče o različitim pogledima na to ujedinjenje. Da je bila demokratska, odluka o ujedinjenju, ukoliko bi uopšte bila doneta, bila bi, po svemu sudeći, a na osnovu posrednih indicija, doneta malom apsolutnom većinom.

Čitalac ovog zbornika se upoznaje i sa idejama okupatora i njihovim vizijama budućnosti, viđenjima onih srpskih intelektualaca, poput Živojina Perića, koji su smatrali da je perspektiva Srbije u zagrljaju Austrougarske, kao i onih koji su razmišljali o sveslovenskim, a naročito južnoslovenskim ujedinjenjima, što je podrazumevalo zajedničku državu sa Bugarskom.

Lepa je i prilika da se čitalac, na osnovu dokumenta iz zbirke, priseti kakav je prema ujedinjenju bio odnos levice, budućih jugoslovenskih komunista, daleko pre završetka Velikog rata. Nije protivljenje Komunističke partije „versajskoj“ Jugoslaviji započelo Obznanom i Zakonom o zaštiti države, nego se tragovi tog protivljenja mogu pronaći u periodu pre nego što je Jugoslavija bila uspostavljena. Naravno, kako piše priređivač u uvodnoj studiji, to komunistima nije smetalo da tom zemljom kasnije spokojno vladaju gotovo pola veka. U ironičnom obrtu, kada je na kraju njihove vladavine došlo do kakve-takve političke slobode, „versajska“ Jugoslavija, proširena Istrom doduše, na tragičan se način raspala.

Da li je uopšte potrebno izdvojiti neki od dokumenata iz zbirke? Sa istoriografskog stanovišta, za tako nešto nema nikakve potrebe. Ipak, autor ovog prikaza se odlučio da izdvoji tri dokumenta koji otelotvoruju: pompeznost, osionost i mudrost.

Pompeznost, poput one iskazane govorom Svetozara Pribićevića uoči glasanja o proglašenju Države Slovenaca, Hrvata i Srba, u Zagrebu 29. oktobra 1918. godine, iz koga se vidi kako je Pribićević sebe prepoznao kao državotvorca, kao stvaraoca nove, nezavisne države, kojom se rešava ujedinjenje južnoslovenskih naroda na području Austrougarske, tada već u poodmakloj fazi rastakanja. Govora u kome se nijedan jedini put ne pominje Kraljevina Srbija, već odavno međunarodno priznata država, čija pobednička vojska nezadrživo hita na zapad. Govora kojim se gaji iluzija da je ujedinjenje jugoslovenskih naroda ostvarivo i bez Srbije.

Osionost, kojom odiše dopis pod naslovom „Protest Nemačkog narodnog veća zbog uspostavljanja srpske vlasti u Velikom Bečkereku 10. decembra 1918. godine“. Nije to protest protiv politike novih vlasti, niti je to protest protiv mera te politike, to je agresivno odbijanje činjenice da je nova vlast srpska, odbijanje da se prizna poraz u Velikom ratu i nestanak države koja je vekovima postojala i čiji su oni bili podanici. Budući da im se stvarnost ne dopada – tim gore po stvarnost.

Razboritost, koja izvire iz dnevničke beleške Pavla Popovića, srpskog istoričara književnosti, uglednog intelektualca i člana Jugoslovenskog odbora, sačinjene u proleće 1917. godine, u kojoj se smireno razmatra šta nas je snašlo, u čemu smo dosad pogrešili i šta nam je činiti. Uz sve to, rangiraju se i ciljevi, etape, kako ih naziva Popović: (1) „potpuno vaspostavljanje Srbije“; (2) „ujedinjenje cele srpske narodnosti“ i (3) „ujedinjenje sa drugim jugoslovenskim narodnostima“. Prve dve etape su, za Popovića, preče od treće, „i zato njima treba dati prvenstvo u našem radu“ (str. 184). Kad smo već kod prvenstva, Popović nema dileme: „Kao i sve druge zemlje tako i Srbija ima svojih zasebnih srpskih interesa, i oni treba da su nam na prvom mestu. Tiče se našeg opstanka, i onda nam niko ne može zameriti što ćemo ih braniti svom svojom energijom; razume se sa gipkošću i oportunizmom kakvi su i potrebni malima i slabima“ (str. 187, istaknuto u originalu).

Nažalost po sve nas, u ovoj izvanredno uređenoj zbirci dokumenata, koji su znalački i nepristrasno izabrani, sa odlično sačinjenom uvodnom studijom, isuviše je malo dokumenata iz kojih izbija ovakva razboritost. Utisak je autora ovog prikaza da je sa srpske strane takve razboritosti bilo malo više, a megalomanije, egocentrizma, emotivnosti, kratkovidosti i zaslepljenosti malo manje, možda do ujedinjenja 1918. godine uopšte ne bi ni došlo.

Boris Begović

Izvor: Istorija 20. veka, god. 43, 2/2025.