Četiri putovanja, što je ujedno i podnaslov ove knjige, povod su za nastanak proze koja je po svojoj prirodi najviše putopisna, ali nije lišena ni elemenata memoara, pripovetke ili eseja

Nagrađivani austrijski pisac Кarl-Markus Gaus (1954) usmerio je svoje stvaralaštvo upravo ka putopisima i esejima koji su na granici malih kulturoloških studija. Njagova putovanja i beleške koje iz toga nastaju uglavnom su okrenuti zemljama jugoistočne Evrope. S obzirom na to da potiče iz porodice podunavskih Švaba, njegovo interesovanje je usmereno ne samo na konkretne krajeve, poput naše Vojvodine, gde pronalazi svoje korene, već načelno na sudbine ljudi i naroda koji se mešaju, sele, stapaju, nestaju i nastaju. Dela ovog pisca do sada su objavljivana mahom u periodici, a sad u izvrsnom prevodu Emine Peruničić, naši čitaoci imaju priliku da uživaju u uravnoteženom ritmu knjige pravih, dobrih putopisa.
Reći da ova proza Кarl-Markusa Gausa stapa u sebi slojeve autobiografskog, memoarskog, reportažnog, esejističkog i putopisnog pripovedanja, zapravo bi bilo pleonazam jer pravi putopis upravo sve to i jeste. Četiri putopisa, koja čine ovu knjigu, nastala su na autorovim proputovanjima kroz Moldaviju, Bugarsku, Novi Sad i Zagreb. Ta putovanja uvek su bila vezana za Gausov književni i urednički angažman, ali samo inicijalno. Sve ostalo – i tok putovanja i zapisi posle njih rezultat su znatiželjnosti intelektualnog duha ovog čoveka.
Sve ono što ne znamo o Moldaviji ili Bugarskoj, možemo s punim poverenjem saznavati od ovog pisca nakon što smo pročitali njegove u potpunosti skrupulozne zapise o Novom Sadu i Zagrebu, gradovima o kojima ponešto i znamo. Poseta Futogu, mestu rođenja piščeve majke, povod je za evokaciju slika predratnog Novog Sada i Vojvodine u celosti, kao podneblja u kojem je postojao skladan život mnoštva naroda. Gausovi istorijski uvidi koji sežu od austrougarske epohe do nacističke okupacije i socijalističke Jugoslavije su tačni i objektivni. Iz njih proizlazi puno razumevanje za opšte mnjenje i narodno raspoloženje u raznim turbulentnim periodima istorije koji menjaju strukturu i prirodu tog sveta, čak i onda kada poneki njegov činilac, poput podunavskih Švaba, prestaje da postoji. Za razumevanje specifičnih odnosa u ovom delu Evrope a današnje Srbije Кarl-Markus Gaus se obraća književnosti – delima Aleksandra Tišme i Danila Кiša, pa se tako ovaj putopis može dobrim delom razumeti i kao omaž ovoj dvojici pisaca.
Putopis po Zagrebu je, s druge strane, sasvim očekivano, skopčan s delom i ličnošću Miroslava Кrleže. Tri Gausova dolaska u Zagreb – krajem osamdesetih, tokom rata i sada kada je Hrvatska postala deo Evropske unije – način su da se dobije zaokružena slika o kulturnoj istoriji tog grada i njegovim političkim preoblikovanjima. Ambivalentna a donekle i tragička umetničko-životna pojava Miroslava Кrleže, Gausu služi kao paradigma za iscrtavanje i razumevanje novije političke istorije Hrvatske u celini. Činjenica da još za njegova života kulturni krem ondašnje socijalističke republike razvija strategije kako ovog, za matične okvire velikog, pisca predstaviti i promovisati u Evropi, gde jedna od karika u tom poduhvatu treba da bude i sam Gaus, pokazuje palanački kompleks ove kulture u celini. Gausovi uvidi u književni život jugoslovenske međuratne avangardne književne scene, u odnose Кrleže sa Andrićem i kasniji njegov poseban položaj kao „Titovog pisca“, pokazuju temeljnost njegovog proučavanja ovih tema. Neodvojivost hrvatskog kulturnog razvitka od njene političke razvojnosti ili, da budemo precizni, ustaške predisponiranosti te kulture, Gaus potcrtava samim naslovom svog putopisa, „Oči Zagreba“. Istinita legenda o kabinetu Ante Pavelića u kojem je stajala činija s povađenim očima ubijanih Srba, ako se čak i smatra legendom, za Gausa dobija posebno vrednosno određenje onda kada je poveže sa sopstvenim životnim iskustvom u Zagrebu, gde je na svečanoj večeri Кrleži u čast bio „počastvovan“ da sažvaće i proguta oči pečenog jagnjeta. Prikazavši afinitet hrvatske kulture ka „grickanju“ očiju, Gaus implicitno otkriva njenu suštinu.
Slične, a možda čak i mnogo složenije međuetničke odnose Gaus pronalazi i u Moldaviji, neobičnoj zemlji sastavljenoj od mnogo protivrečnosti i neodređenosti. Pitanje prećutkivanja stradanja Jevreja tokom Drugog svetskog rata u Moldaviji ima odgovor istovetan onom koji važi i za NDH. Gaus u svom putopisnom istraživanju i razgovoru s Moldavcima, saznaje da je antisemitizam u toj zemlji manje bio usmeren na Jevreje a više na Ruse, baš kao što je u Hrvatskoj bio usmeren na Srbe, pa otuda i ne postoje spomenici stradalima. Njagovo putovanje po ovoj zemlji može biti višestruko zanimljivo našim čitaocima. Od upoznavanja komplikovanih istorijskih kretanja u ovoj državi koja se nekada zvala Besarabija i gde su se smenjivali uticaji Rusije, Turske i Rumunije čija tiha borba traje i danas, preko priče o autonomnoj pokrajini Gagauziji u kojoj živi turkijski hrišćanski narod koji je prebegao iz Otomanske imperije kao verska manjina da bi sada u Moldaviji postao nacionalna manjina, do saznavanja o specifičnostima života tamošnjeg naroda koji teži Evropskoj uniji a živi u bedi tipičnoj za kolonije s podeljenim sferama uticaja.
Sličnu atmosferu „muzeja odbačene budućnosti“ Gaus pronalazi i u Bugarskoj, zemlji koja jeste Evropska unija, ali koja je od nje udaljena miljama.
Dok ne budu prevedene i druge putopisne knjige Кarl-Markusa Gausa, ova četiri putopisa mogu biti odlično osveženje za čitaoce koji vole prozu, na primer, V. G. Zebalda, koja nudi niz priča o ljudima, kulturama, politici, istoriji i samom pripovedaču-putopiscu.

Nataša Anđelković

Izvor: Pečat