1.

 

У Темишвару у пролеће 1919. године госпођица Барбара Јасенски изашла је из куће и загрљени ветрови помиловали су јој трепавице.

Око ње бујао је живот; жене у шетњи наручивале су уздахе.

Деца су трчала на измаку снаге.

Замишљени старији мушкарац на улици мерио је тишину.

Шетачи су звецкали улицом и нестајали у њеним великим очима.

Покушавала је да пређе трг и на месту на којем би закорачила ширило се лутање а на љубичасте трепавице насртала је стварност.

Ноге су постајале тешке, небо над њом било је плаво и претеће (па охоло и бистро); дисала је, дисала, дисала, завиривала из даљине на супротни крај трга смотрећи лавиринт ваздуха што се њиме простирао.

Чинило јој се да је свет не може огрејати.

Потом је закорачила тргом. Кренула на путовање.

Прошла је тргом ошамућена од грешке постојања, чини ми се, попут нежног памучног облака.

 

2.

 

У рано пролеће 1919. године за барона Георга Стојановића нико у Банату није знао, ни где станује ни где се налази.

Његов брат барон Иван Стојановић извршио је самоубиство 16. марта 1916. године на свом имању у Лацунашу.

Његова ћерка Михаила-Мици Стојановић била је удата за Ђулу пл. Дерија из Житва Ђармате.

Друга ћерка Олга-Зита Стојановић удата је била за барона Андора пл. Визеки Талијана из Турске Кањиже и тада је становала у Будимпешти.

Трећа ћерка Марија-Беби Стојановић није била удата а син питомац Терезијанум академије Јохан-Ханц Стојановић налазио се у Бечу.

Његова жена бароница Стојановић пл. Карола Њари налазила се са ћерком Маријом-Беби Стојановић код Вилмоша пл. Шулпеа у Турској Кањижи.

Бароница Стојановић пл. Њари пробудила се почетком априла 1919. године препуна најружнијих утисака из сна, погледала кроз прозор дворца у разбарушен врт обасјан сунцем, помела очајан израз лица у великом огледалу у ходнику, шкљоцнула главом као да је дошла до одлуке и упутила се ка железничкој станици.

Небо над њом било је велико и претеће.

Сунце је сијало а предео пред њом деловао је тужно.

У светлости дана било је још порочне ме-сечине.

Бароница Стојановић пл. Њари брзим кораком хитала је ка железничкој станици машући отвореним сунцобраном испред себе као кад човек тера опсену. Сећала се: слуга Вилмоша пл. Шулпеа Михаљ-Миши покушао је да је заустави али га је ударила. Ипак то није био шамар, већ фалсификат шамара утешно је размишљала о тој неугодности.

Бароница Стојановић хитро је наскочила на папучицу вагона воза који је већ кретао. Куда је воз ишао то нико на станици није знао. Десет људи налазило се на њој али нико од њих није био обавештен. Знали су: то није њихов воз.

Њихов воз тек долази.

3.

 

Априла 1919. године аутомобил марке Che-rvolet Classic Six из правца Темишвара ушао је у жомбољску варош. На аутомобилу пресијавало се пролетње сунце и лепршала се румунска тробојка.

Из аутомобила изашла су три господина, елегантно одевeна, што су се међусобно хранила гестикулацијом.

Сва тројица поправила су у исти мах кравату, померила шешир мало у десну страну, гласно се накашљала и поменуте тренутке сабрала у пристојну своту времена и утисак који је био врло повољан радозналом оку посматрача.

Тројица странаца ушли су у жомбољски хотел Рајф, зауставили се на рецепцији хотела као за фотографију а један од њих испунио је пријавни лист. Сва тројица кренула су ка својим собама.

Рецепционeр хотела Доминик Фриц, иначе осетљив на свој посао, приметио је да су на један пријавни лист сва тројица исписала имена. Похитао је, у скоковима свакако, на спрат али врата све три собе била су закључана тако да се покуњен вратио назад са осећањем да сусрет са том господом спада у његове пропале тренутке.

Доминик Фриц ускоро је заборавио на нове госте хотела Рајф. Кришом је испијао чашу вина сакривену испод рецепције и у делу желуца развио му се кутак милине на који је нежно обраћао пажњу.

Пристигли гости нису изашли из својих соба тог дана.

Ни сутрадан.

Ни после недељу дана.

Остали су у њима да чекају некога.

Поспано савршенство тог априла 1919. године падало је на жомбољску варош.

Сва варошица била је у чекању.

Њени житељи живели су да би сведочили о животу.

 

4.

 

Веома брзо, у једно априлско поподне 1919. године, аутомобил марке Chervolet Classic Six пролетео је Петровим селом. Иза њега остала је сенка моћног звука, јек времена и жилава празнина лебдећа у ваздуху.

Петнаестогодишњи дечак Николае Станеску могао је да се закуне да је у аутомобилу видео три српска официра. Учинило му се да на унофирми једног сија Карађорђева звезда, а да друга двојица имају зелене и црне очи.

Двадесеттрогодишња Емилија Радукану такође је тог дана пријавила пролазак аутомобила. Свештенику је рекла да су у њему били човек и жена и да је возила жена са наочарима у кожном капуту. Жена је држала цигарету у углу усана и испуштала облачиће дима.

Облачићи су личили на медведа у лову, змаја или вука.

(Остали су још неко време да живе у Петровом селу а потом су се расејали трошним опсенама трептања.)

 

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti sa popustom od 25% na našem sajtu na stranici: https://akademskaknjiga.com/katalog/cudo-u-banatu