Milan Kundera je jednom dao sledeću izjavu o današnjem svetu i njegovom načinu prikazivanja u romanu: “Da je život zamka oduvek smo znali (…) zauzvrat, široki svet nudio je permanetne mogućnosti izbavljenja. U vreme u kome živimo, svet se najednom zatvorio oko nas“. Sa ovim mišljenjem najverovatnije bi se složio i Nikola Matje, autor romana Deca njihova za njima nagrađenog Gonkurovom nagradom 2018.godine.Vanserijskim pripovedačkim talentom, Matje je prikazao izgubljene iluzije mladih i njihovih roditelja, onih devedesetih prošlog veka, u svetu koji nema više ništa da im obeća. Nema ničega što im može doći u pomoć, ni duhovno uzdizanje, ni kutura, potpuno izlišna i sama u svetu čiji ih mehanizmi mrve.

Odabrao je da radnju romana podeli u četiri celine koje se odigravaju u letnjim periodima 1992,1994, 1996 i 1998 godine. Počeće u Ejanžu, slikovitoj dolini na istoku Francuske, u nekada prosperitetnoj Loreni, gde je era post-idustrijalizacuje pogasila visoke peći nakon stotinak godina metalurške tradicije. Završava se godinom pobede Franscuske na svetskom prvenstvu u fudbalu sa srušenim snovima o bratimljenju svih ljudi koji žive u njoj. Ova, koliko precizna, toliko i imaginarna geografija, pružila je mogućnost autoru da u njoj dosegne univerzalno. Nezaposlenost, alkohol, droga. Kraj je radničkih organizovanja, borbenih sindikata i solidarnosti, sav prostor je osvojio nesputani liberalizam. Suptilna opomena pred dolazak kasnijih kriza, „žutih prsluka“, do ove najnovije, uz lucidnu konstataciju o bespomoćnosti na koju je moderni život osudio deo društva.

 U početku, roman je zamišljen kao odrastanje glavnog junaka, Antonija, od njegove četrnaeste do dvadesete godine. Antoni je sreo Stef i zaljubio se u nju. Sa svojim bratom od tetke odlazi na žurku na kojoj će se, nepozvana, pojaviti jedna grupa mladića čiji su roditelji radnici poreklom iz Magreba. Od stranice do stranice, roman prerasta u kolektivni portet u formi mozaika koji prikazuje sve socijalne sredine. Kao retko ko, Matje ume da vidi tinejdžersko doba, njegove prve damare, prve žudnje, onu čežnju za nečim još nedožvljenim, izjalovljena maštanja o bežanju. Nedostatak manevarskog prostora za akciju naglašava manjak unutrašnjeg života. Nijedan protagonista ne razmišlja o moralnom smislu svog ponašanja, ne analizira, niti sanjari. Mlade devojke deluju nerazumljive i suštinski drugačije od muškog dela društva. To čini da ih dečaci ne vide drugačije sem kroz prizmu seksualnosti. Doduše, i same devojke su, malo ili nimalo, zapitane nad svojom seksualnošću. Na raskršću njihovih lutanja, negde se dogode susreti tela, a retko ili nikada ostvarena ljubav.  

Portreti njihovih roditelja su snažno obeleženi disfunkcionalnošću i do kraja potresni. Majke se često žrtvuju za svoju decu nastojeći da zadrže uza se svoje razočarane sinove ili kćeri koji im izmiču kao i sve u životu. Očevi su ponajčešće samo brutalni, zbunjeni, usamljeni. Životi im se odvijaju u onom sledu etapa koje se mogu rezimirati:  „otpušteni, razvedeni, rogonje, kancerozni“… Izdaje ih stvarnost koju više ne prepoznaju. Deca njihova za njima neverovatno tačno i pravedno ustupa glas onima koji su prestali da interesuju bilo koga. Ogorčen, autor nikada ne prestaje da upire prstom u društvene, rasne i seksualne nepravde. Zato, dok čitamo ljutnju i revolt Nikole Matjea i sami se već osećamo bolje.

                  Ova knjiga je u velikoj meri usvojila formu crnog romana, možda i zato što je Matje „gutao“ knjige Manšeta, osnivača francuskog novog polara.Sledi narativni postupak karakterističan za dobre romane tog žanra: svako završeno poglavlje mora da zazove želju da pročitamo sledeće. Delo je naišlo na odličnu recepciju kritike, praćenu izuzetnom prodajom. Proglašen je romanom koji najbolje ilustruje transformacije francuskog političkog i socijalnog pejzaža. U samom delu, nije sve crno, razume se, poneki momenti dočaravaju i sreću, potpunu i intenzivnu. Kontrast postaje dirljiv: dok svet oko mladih bez budućnosti preživljava agoniju, oni, žestoki i nestrplivi, zahtevaju svoje mesto. Simpatija spram njih prisutna je na svakoj stranici, u svakoj rečenici. Matje, nikada ne osuđujući, prati ih postupkom kamere na ramenu, snima izbliza, ispituje i posmatra zapetljane u život koji samo malobrojnima daje priliku da izbegnu sudbinu svojih roditelja. Ima nečega od Zole kod Matjea, od Flobera takođe, posebno iz Sentimentalnog vaspitananja. Ali, ima i nešto drugo.U srcu ovog romana leži dorađena ideja o socijalnom nasilju, onom nasilju koje je postalo srž svih odnosa, sveprisutno i latentno osećanje da je čitav svet u napetosti. Svi protagonisti ga osećaju u dubini svojih duša, ali nisu u stanju da mu nadenu ime niti da ga  se oslobode.

Stil i ton Nikole Matjea je uvek živ, precizan i oštar kao nož, a čulan i opipljiv. Kritika društva i ovde često počiva na humoru, ironiji ili sarkazmu. On uspeva da sa velikom sa istinitišću sjedini savremeni književni jezik sa onom govornom praksom koja mu daje gustinu ponekad do granice sa poezijom. Svu višeslojnost uzastopnih jezičkih nivoa možemo lepo osetiti u nadahnutom prevodu Olje Petronić na srpski jezik, nedavno objavljenom u Akademskoj knjizi.

                                                                                                                                                                                Mirjana Uaknin

Knjigu možete naručiti sa popustom na našem sajtu