U svojoj knjizi “Princ i njegovi naslednici” (“Suhrkamp”, 2026), Peter Sloterdajk se, razmišljajući o velikim ljudima, kreće kroz lavirint asocijacija, digresija i unakrsnih referenci. Bez sumnje, korica je privlačna – Donald Tramp kao renesansni princ, njegov izraz lica spokojan, jedan prst pokazuje unazad.

Sloterdajk ispituje „velike u doba običnih ljudi“, što je i podnaslov ove knjige, a sve se to prirodno dešava u skokovima i okretima, ponekad zbunjujuće. Jedan od zaključaka je da su se prinčevi „vratili“, što će čitaoca, na kraju, ostaviti sa knedlom u grlu. Autorova naracija počinje pogledom na Francusku revoluciju i Rusoa, kratkom posetom Кarlu Šmitu, pa pauzom u zlatnom dobu ustavnog prava, a zatim se vraća u 19. vek i politiku apsurda pre nego što baci zabrinut pogled na sadašnjost.

Proterivanje iz Raja bio je samo prvi od tri prvobitna greha čovečanstva, tvrdi Sloterdajk. Drugi se identifikuje kao „dobrovoljno pokoravanje odgovarajućim vlastima“, ili „pad u hijerarhijsko stanje“. Verovatno neizbežna posledica, sporedni efekat “sedelačkog” načina života čovečanstva. Ovo je označilo početak uspona onih koji su sebe nazivali prinčevima, osnivali dinastije i stvarali kraljeve i careve.

Francuska revolucija potom je transformisala podanika u građanina, a treći prvobitni greh najavio je Ruso svojim izumom „naroda“. Tako je, umesto princa, građanin proglašen suverenim. To je dovelo do onoga što Sloterdajk naziva „vertikalitetom“. Sada je organizovano (u državama na „Zapadu“) kao demokratija, što znači da je „kakofonija fragmentiranih glasova“ integrisana u ujedinjujući koncept. Neizbežna posledica je stalna pretnja „uključivanjem pojedinca u kolektiv“.

 

„FILOZOFSKI PISAC“

„Ja sam izabrani“, izjavio je Donald Tramp 2019, koji od povratka na dužnost, živi po ”teoriji”, koju je savremeni Makijaveli mogao da zamisli – Oni koji se smatraju nepredvidivim sklapaju najbolje poslove. Princ koji želi da se nametne, konstatuje Makijaveli u “Vladaocu”, mora da nauči da ne bude dobar. Sadašnje autokrate naučile su ovu lekciju, pa za Sloterdajka, novi tip princa ponovo otelotvoruje pitanje da li je savremeni svet prevazišao rešenje koje se nalazi u monarhiji (otelotvorenje moći u pojedincima).

Tokom posete Pekingu 1972, američki predsednik Ričard Nikson, prepričava se, pitao je kineskog premijera Ču Enlaja šta misli o Francuskoj revoluciji, a ovaj je odgovorio: „Prerano je za sud“. Čak i 2026, Sloterdajk, koji pominje ovu anegdotu, ne pretpostavlja da je shvatio pune implikacije epohalnih previranja iz 1789. Međutim, sa distance od skoro 250 godina, Sloterdajk uočava neku vrstu scenarija, obrazac koji se već pojavljivao u Francuskoj 19. veka, kad se republika više puta vraćala monarhiji. I dok su totalitarni ekscesi 20. veka možda nakratko stvorili utisak da bi liberalna demokratija mogla trijumfovati na kraju istorije, ova nada je, zasad, obesmišljena u doba Trampa i Putina.

Autor konstatuje da ta oseka i plima u suštini nisu iznenađujući, jer, po njemu, sve ukazuje „da čak i liberalna društva zadržavaju inherentnu tendenciju ka autoritarizmu; da se i u ustavnim državama zasnovanim na podeli vlasti otkriva sklonost ka oslobađanju izvršne vlasti; da se i u sekularnom svetu može pojaviti čežnja za ponovnim začaravanjem“. Teza zapravo više nije mnogo originalna, ali Sloterdajk i nije posebno zainteresovan za pružanje upečatljivih formula za dijagnostikovanje sadašnjosti – cilj su, pre, intelektualni putevi i zaobilaznice koje vode do tih formula.

Svoju koncepciju on opravdava kao „filozofski pisac“, lutajući kroz svetsku i intelektualnu istoriju sa programskom nesistematičnošću, vodeći čitaoca kroz lavirint asocijacija i unakrsnih referenci, umesto da nudi didaktička objašnjenja. Nikolo Makijaveli je izabran za zaštitnika ove tanke knjige. U delima Firentinca, posebno u „Vladaocu“ (1532), Sloterdajk otkriva specifičan nepristrasan pristup, koji snažno preporučuje za posmatranje aktuelnih situacija i kriza. On hvali Makijavelija kao branioca republikanizma i „proroka političkog ateizma“, koji je raskinuo sa pojmom božanski određene vlasti i posledično je morao radikalno da preformuliše pitanje održavanja i obezbeđivanja vlasti.

Ruso, koji je pokušao da odgovori na ovo pitanje više od dva veka kasnije, kroz izum opšte volje, prema Sloterdajku, kriv je za „neomagijsko razmišljanje“. A činjenicu da je Кarl Šmit, strastveni čitalac Makijavelija i Rusoa, mogao tako lako da poistoveti ideju narodnog suvereniteta sa svojim simpatijama za diktaturu, Sloterdajk tumači kao dodatni dokaz slabosti modernih demokratskih i republikanskih sistema.

Prema Sloterdajku, sa početkom moderne ere i „transformacije kneževske vlasti“, od monarhije do drugih oblika vladavine, vertikalna osa je postala „divlja“. Кao što se i očekivalo, režimi pod Robespjerom, Staljinom i Hitlerom među onima su koji su pokazali posebno radikalne i neposlušne oblike vladavine. Pored transformacije oblika vladavine, Sloterdajk identifikuje još jedan uzrok ovog fenomena radikalizacije: modernost je dovela do novih kategorija veličine. Novi pojmovi nametanja moći pojavili su se u oblastima umetnosti i nauke, finansija i medija, zajedno sa novim elitama.

 

PROVOKATIVNA ANALIZA DEMOKRATIJE

Posmatrajući problem iz perspektive autokratija, a ne preostalih liberalnih demokratija, Sloterdajk promašuje poentu Makijavelijeve misli. Konačno, početkom 16. veka pitanje je bilo kako Italija i njeni gradovi-države mogu da se nametnu sve agresivnijim susedima. A danas se radi o tome koliko je dobro shvaćenog makijavelizma Evropljanima potrebno za samoafirmaciju. Demokratija znači da građani biraju vladara većinom glasova u fikcijama jedinstvene opšte volje. Gledajući unazad, deluje pomalo iznenađujuće da je ravnoteža različitih interesa prilično dobro održavana tokom proteklih 70 godina. Trenutno percipirana „kriza demokratije“, prema Sloterdajku, proizilazi iz „nasleđa naivnosti“ u radu institucija. „Oni su očigledno mislili da mogu da pripitome funkciju suverena proglašavajući narod takvim, a da nisu pitali da li je voljan i, pre svega, sposoban da se na odgovarajući način nosi sa teretom svoje prividne superiornosti”. Suptilna uvreda za birače.

Sloterdajkov esej nije samo istorijski fokusiran, već je i pod velikim uticajem Francuske. On je dobro upućen u ovu oblast i može potpuno zbuniti čitaoca, koga veoma detaljno vraća u 1852. Igoova kritika arogancije Luja-Napoleona opširno se citira, jer se on „proglasio carem pod imenom Napoleon III i preimenovao Drugu republiku u Drugo carstvo“. I Viktor Igo i Sloterdajk ovde prepoznaju „upad apsurda“ u politiku. Za republikanske Francuze, ostala je samo „samokorupcija“ ili izgnanstvo – Igo je izabrao drugo, a Sloterdajk veselo citira Igoove uvrede protiv cara sa bezbedne udaljenosti.

Nažalost, tekst izostavlja činjenicu da takvi oblici kritike nemačkog „suverena“ protiv izabranih zvaničnika u državnim i saveznim parlamentima (uključujući i Evropski) trenutno potpadaju pod statut o uvredi veličanstva Nemačkog krivičnog zakonika, i kažnjivi su novčanim kaznama, ne samo zato što političari angažuju agencije da pronađu nepoželjne i drske izgovore, već time začepljuju pravosudni sistem. Da li je ta nova čežnja za princom, kakva je danas oličena u ličnostima poput Trampa, Sija ili Putina, rezultat krize u načinu na koji se građani odnose prema onima na pozicijama moći? Prema Sloterdajku, državne i zajedničke strukture su, iz istorijske perspektive, uvek bile samo privremene pojave. On ih naziva „improvizacijama“. Francuska je, posebno, odličan primer improvizacija koje se dešavaju tokom prenosa suvereniteta.

U poslednjem odeljku, Sloterdajk usvaja oprezni ton, govoreći o „telematičkoj dominaciji“, „festivalu pristupačnosti“ koji dozvoljava „zlu“ da „izvozi neistinu“, „bilo u obliku verbalnih pretnji, ili fizički, na jezicima vazduhoplovstva i sa zlim teretom raketa dugog dometa. Čovek je u iskušenju da se ozbiljno zapita da li je ikada bilo toliko ‘velikih ljudi’ sa takvim ambicijama, spremnih da polude zarad vlasti”. Formulacija je jasno napisana pre Tramp-Netanjahuovog rata u Iranu. Ludi naslednici prinčeva više ne vladaju gradovima-državama, već mogu, na osnovu lažne vesti ili uočene uvrede, uništiti svet pritiskom na dugme, sve dokumentovano u realnom vremenu.

Esej „Princ i njegovi naslednici“ predstavlja oštru i provokativnu analizu moderne demokratije i njenog odnosa prema novcu. Sloterdajk postavlja tezu da je moderna socijalna država u osnovi nasledila grabljive crte apsolutističkog kneza – samo pod plaštom socijalne pravde. Sloterdajk pravi luk od Makijavelijevog „Vladaoca“ do današnjice, tvrdeći da je ranomoderni knez svoje bogatstvo sticao otvorenim nasiljem i suverenošću, a danas tu ulogu preuzima demokratska država. Prema njemu, moderna poreska politika nije akt solidarnosti, već nastavak kneževskog refleksa za otimanjem, pa se provokativno zalaže za povratak dobrovoljnosti – umesto prisilnog poreza, predlaže „poklon“ zajednici.

 

FILOZOFSKI PAMFLET

Autor optužuje modernu državu da podstiče „kleptokratiju neproduktivnih“, koja se legitimiše zavišću prema onima koji postižu rezultate. Stil eseja je uzvišen, a jezik elitistički, koriste se ogroman vokabular i filozofske reference koje izazivaju čitaoca. On ne bira reči i koristi termine koji namerno provociraju. Državu često opisuje kao čudovište ili parazita, što čini lektiru veoma slikovitom, ali i jednostranom. Sloterdajk precizno pogađa tačku slabljenja prihvatanja poreskih sistema. Briljantno preispituje odnos između pojedinca i kolektiva. Podstiče na ponovno promišljanje pojma „pravda“ izvan čistog preraspodeljivanja. No, ideja o finansiranju države isključivo kroz donacije (antička tradicija dobrovoljnog davanja bogatih) deluje utopijski, pa čak i naivno u složenom svetu.

Кritičari zameraju Sloterdajku što potpuno zanemaruje zaštitnu funkciju države za slabije i zastupa isključivo perspektivu imućne elite. No, “Princ i njegovi naslednici“ ne ulaze u suvoparnu ekonomsku raspravu, to je više filozofski pamflet. Poziv na raspravu. Oni koji traže opravdanje za socijalnu državu mrzeće ovu knjigu – oni koji se osećaju potisnuto od „države predatora“ naći će u Sloterdajku svog rečitog zastupnika.

Od 1980-ih, Peter Sloterdajk radio je kao slobodni pisac – njegova knjiga ”Kritika ciničnog razuma”, koju je takođe objavio Suhrkamp 1983, jedna je od najprodavanijih filozofskih knjiga 20. veka. Sloterdajk je profesor emeritus filozofije i estetike na Univerzitetu umetnosti i dizajna u Кarlsrueu, i bio je njegov rektor od 2001. do 2015.

U Srbiji je objavljena njegova knjiga „Ukoliko se Evropa probudi“ („Akademska knjiga“, prevod Dragan Prole), što su „misli o programu svetske moći na kraju doba njenog političkog odsustva“. Kako Sloterdajk tvrdi u svom ogledu objavljenom 1994, svakidašnjica je kreirala sve nelagodniju situaciju u kojoj se evropski političari više ne mogu otarasiti zbunjenosti ukoliko ne potraže istorijsko-filozofske informacije i jasne proročke orijentacije.

 

Autor: Zoran Andrić

Izvor: Novi magazin

08.06.2026.