До пре неколико година, микропроза заузимала је маргинално место у савременој домаћој продукцији. Ситуација је данас другачија, како због све више збирки које сабирају приче најкраћег карактера, тако и због пажње критике и жирија релевантних награда, а међу овогодишњим примерима такве прозе је и збирка Моменти 1–49 Ота Хорвата.

До сада активан као романописац, приповедач и песник, он се неретко посвећивао рубним догађајима живота својих јунака и граничним ситуацијама које пресудно утичу на њихове микросветове. Ово је приметно у његовим романима и причама збирке Као Целанови љубавници које на неколико страница текста сажимају судбине ликова и слојевите односе међу њима („Аустралијска“ и „Фрагмент 2“, те „Моменат“, прича која као да претходи новима). Када се томе додају прилози из периодике и антологијских пресека (приче „Пастир“, „Ковачев отац“ или „У међувремену“), јасно је да најкраћа форма није непозната Хорвату и да се у њој истичу његов третман језика и стилска уобличеност израза, због чега је ово у исти мах и рекапитулација досадашњих и најава будућих активности на пољу микропрозе.

Ових четрдесет и девет ненасловљених прича у једном пасусу које могу да се поделе у неколико категорија. Са једне стране су импресионистичке цртице подстакнуте изузетним догађајима из садашњости и сећања на инцидентне ситуације из колективне историје, док су са друге исечци ониричких епизода и сновиђења, те истраживања границе језика и израза. Неки од ових текстова представљају потпуно заокружене целине („Моменти 17“, „Моменти 19“ , „Моменти 33“ и „Моменти 41“, између осталих) које је Хорват могао још да проширује и надограђује, долазећи до форме класичне кратке приче или романа, али је јасно да за таквим поступком нема потребе. У само неколико реченица, он издваја све неопходне аспекте карактеризације јунака и осликава дубину њиховог психолошког профила, дајући нам могућност да заокружимо ове ликове у својој читалачкој свести и самостално допунимо сегменте који нису експлицитно наведени, већ само антиципирани, чиме се читање збирке Моменти 1–49 претвара у колаборативни процес аутора и читалаца. Ово је нарочито приметно у записима који се прекидају пре крајњег разрешења и чији отворени крај нуди вишеструке могућности разрешења, а ту улога читалачког искуства и личних наклоности још више добија на важности. Такође, немали број текстова привидно је апсурдистичког карактера, а иронична позиција наратора открива да се не ради о мноштву приповедних гласова и засебних визура стварности, већ је у питању махом иста фигура која посматра свет у различитим приликама и уочава различите слике које га наводе на размишљања о природи људског постојања, односима међу јединкама и начинима на које прошлост и искуство утичу на садашњицу.

Слике које Хорват уочава суштина су ових текстова, не само као материјал од ког настају приче, већ и као њихова тематско-мотивска окосница. Овај аутор се и раније бавио екфразом, текстуалном представом визуелне уметности, а та форма му сада даје оквир да опише детаље око себе и сликовите исечке нашег савременог тренутка, али се често враћа унутрашњем утиску спољних догађаја, као у причи „Моменти 7“: „Посматрао сам [сина] док се пењао степеницама, у неку давно упознату светлост, чинило ми се, у још невин свет. Онда сам се окренуо, сео у кола и кренуо путем на ком су ме чекале свакодневна борба, грех и меланхолија.“ Било да се ради о разговорима у урбаној средини, истраживању природе, породичној интими, успоменама на пријатеље, партнере и родитеље или пак сећањима на снове који нас прате – свака од ових прилика довољно је потентна и симболички набијена да може да се претвори у причу и парадигматски однос појединца и околине. Иако не можемо да претпоставимо да је сваки од ових текстова настао као реакција на визуелни импулс, њихову генезу можемо да трасирамо у том смеру, али и да доведемо у везу са ранијим Хорватовим делима. Тако приче „Моменти 9“ и „Моменти 37“ евоцирају романе Ноћна пројекција, односно Сабо је стао, док „Моменти 3“ и „Моменти 35“ формирају интертекстуални однос са причама збирке Као Целанови љубавници. Када се томе додају јасне алузије на дела класичне музике и књижевности које су такође присутне у тим насловима, те песнички регистар и стил који може да се трасира све до збирки Фотографије и Путовати у Олмо, јасно је да ови текстови постају својеврсни уметнички пројекат, важан део Хорватовог опуса и компактан пресек његове целокупне стваралачке поетике.

Позиција из које се аутор обраћа налази се на пола пута између ситуација из „Момената 39“ („У зору, низ широку и празну улицу оивичену високим, искривљеним пинијама, галопира јелен. Прибијам се уз прозор и посматрам га. […] У еуфорији сам, у неверици. Волео бих да поделим с неким ту сцену која ће убрзо нестати. Одустајем да пробудим сина, трчим по стану у потрази за телефоном да га снимим. Остајем приљубљен уз прозор и не дишем.“) и „Момената 44“ („Све сам то посматрао из позиције воајера ad interim. Претпоставио сам у ком грму лежи зец, али сам залио ћутање оловом.“), односно између жеље да се необична ситуација којој сведочимо задржи за себе и подели са целим светом. У том унутрашњем сукобу приповедача и посматрача, Ото Хорват исписује приче збирке Моменти 1–49 као интимне рефлексије спољашњих догађаја и мапирање утисака које на нас остављају догађаји, људи и предмети које можда ни не примећујемо, премда заслужују нашу пажњу.

Драган Бабић

Извор: Културни додатак Политике