Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ZORAN ĐINĐIĆ – 70 GODINA: Odlomak iz romana „Nešto što strašno podseća na život“ Nebojše Milenkovića

Vidno uzrujan, u jednom trenutku konobar je prekinuo muziku. Zamolivši nas da napustimo lokal, plačnim glasom promucao je kako su pucali na Zorana Đinđića i da je on verovatno mrtav. Telo mi je namah zaposela ona vrsta skamenjenosti o kojoj mi je godinama pričao otac, navodeći kako do najsitnijeg detalja može rekonstruisati gde je bio, šta je radio i kako se osećao u trenutku kad je čuo za atentat na predsednika Kenedija. Sahrana ubijenog premijera nedvosmisleno je potvrdila da su ovde reformatori najpopularniji onda kad su mrtvi. U njegovu pogrebnu povorku slila se ona Srbija koja se nije opraštala samo od Zorana Đinđića – već i od svojih dotadašnjih života, uludo protraćenih u zemlji u kojoj ništa nije obezvređeno koliko je to ljudski život. U toj, gotovo milionskoj masi, bilo je i griže savesti jer smo ga pustili da se sa Srbijom mraka – što već decenijama poput metastaza izjeda naše živote – bori sam. Mi smo, za to vreme, imali preče stvari: dovršavali roman, pripremali predstavu, šetali kuče, renovirali stan, kupovali kola, tražili bolji posao… Svako od nas nalazio je savršen alibi da ne bude na pravoj strani, nesvesni da se, u društvima kao što je naše, takva prilika pruža jednom u sto godina. Na neki način svi smo saučesnici – ako ne u samom ubistvu, onda u stvaranju klime kojom je ono postalo moguće. Plačući za Zoranom Đinđićem, mi smo, zapravo, plakali nad sobom. Nad propuštenim šansama. Plačući za Đinđićem, plakali smo i nad Srbijom jednomišljenika koja mu nikad nije oprostila što je bio toliko drugačiji – ovde gde se svaka individualnost tretira gore nego zločin. Za razliku od ostalih smrti, kod kojih rutinski konstatujemo da nakon njih više ništa neće biti isto – ovaj put plakali smo zbog svesti kako će, s Đinđićevom smrću, u Srbiji sve ostati beznadežno isto. Već za koju nedelju ili mesec većina ovih ljudi više neće biti ovde – a dojučerašnju domovinu nastojaće da zaborave, temeljno, kao što se zaboravlja teška bolest koju ste s mukom savladali. Živeći u uređenim društvima, što dalje odavde, trenutak Đinđićeve smrti postaće im orijentir uz pomoć kog će nepogrešivo locirati momenat u kom su rešili da zauvek odu – kad se i zemlja u kojoj su rođeni nepovratno udaljila od svake normalnosti. Živeći u lošoj večnosti, iz koje je snajperskom preciznošću likvidirana nada, s neskrivenom setom, ubijenog premijera sećaćemo se kao svetlog incidenta. Ugašene komete. Propuštene prilike koje – kao narod i kao pojedinci – očito nismo bili dostojni…

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022