Roman Noćna meta Rikarda Pilje zanimljivo je delo koje istražuje kompleksnost ljudskih odnosa i društvenih problema u jednoj argentinskoj varoši. Dinamika stalnih događanja, iznenadno ubitstvo, istraga, nevina žrtva, borba za posede i opstanak jedne fabrike, pranje novca, krijumčarenje stvaraju napetost i dubinu priče. Sve navedeno se dešava u atmosferi gde se život prikazuje kroz prizmu socijalnih i ekonomskih problema. Kajetano Beladona, osnivač varoši, njegovi sinovi Luka i Lusio, njihove sestre bliznaknje, njihova moć i uticaj na lokalnu zajednicu itekako daju doprinos napetosti koja se razvija tokom romana. Sam život u argentinskoj varoši prikazan je, dakle, kao surov i izazovan, pun svakodnevnih borbi, ali i trenutaka lepote i nade. Pilja uspeva da uhvati suštinu života u ovom okruženju prikazujući različite aspekte društva, od siromaštva do želje za boljim životom sve uz duboku analizu ljudske prirode i samih društvenih dinamika kroz bogato izgrađene likove i zanimljivu naraciju. Među prvima od izgrađenih raskošnih likova je inspektor koji se sve vreme bori sa sopstvenim demonima dok pokušava da reši misteriju ubistva došljaka, potom i nedužno osuđenog za zločin. U središtu radnje su i bliznakinje Ada i Sofija čije karaktere i međusobni odnos Pilja vrlo vešto prikazuje. I, da ne zaboravimo maštovitog Luku, vlasnika fabrike i pronalazača. Ah, ta njegova mašta o tihim mašinama!

Baš tako. I sam ovaj roman jeste poput tih zamišljenih tihih mašina o kojima je zanosno govorio Luka, koje će donositi svet nama umesto da mi putujemo po svetu. Uz Luku, ostaće čitaocima u trajnom sećanju Toni Duran, legendarni došljak koji je bio pun priča i anegdota iz, za varošane, čudnog spoljnog sveta, komesar Kroče, neprestano žvakao cigaru avanti, imao je izuzetnu intuiciju, koja je ličila na vidovitost a što bi prosti ljudi rekli „čaknut na poseban način“, porodica Beladona čiji je predak osnivač varoši. Već pomenuti Kajetano Beladona, njegovi sinovi Luka i Lusio, naravno, sa kojima je bio u svađi, i kćerke bliznakinje Ada i Sofija koje je majka razlikovala samo po načinu disanja; takođe i Kusto, javni tužilac, Jošio, nabeđeni ubica, Saldijas, podmukao Kročeov pisar, Poseban glas romanu daje omiljen Piljin lik Rensi, novinar iz prestonice koji i u ovu priču ulazi na velika vrata, ali i Peron, istina samo na plakatima, i mnogi drugi varošani. Dešavanja. Liči kao da su na Siciliji, a nisu.

Elem, fusnote u romanu prava su saznajna gozba, kao i lucidne opaske glavnih junaka koje nam ostaju u trajnom sećanju. Zamislimo se dobro nad ovom – ako čovek misli na prošlost, to je zato što je već izgubio sadašnjost. Šta se sve neće čuti u prodavnici braće Madarijaga? Pored prodavnice, bitne su Lukina napuštena sablasna fabrika i ludnica (varoš može da postoji bez škole, ali ne i ludnice). Ludnica, u kojoj je smešten i komesar Kroče, prvobitno je bila manastir. No, vratimo se na zbivanja u romanu. Pilja vešto usmerava sudbine glavnih junaka.Durana lišava života već u četvrtom poglavlju (ima ih devestnaest i epilog), komesara Kročea u srcu same priče penzioniše po životnoj želji javnog tužioca i smešta ga u ludnicu, njega koji nimalo nije ličio na one komesare koje svi podmazuju – kockari, trgovci, velikoposednici, indrustijalci i mafijaši, njega koji je zacementirao ugled svim rešenim slučajevima, pa i ovaj – naručeno ubistvo Durana. Roman se nastavlja istom žestinom, zadržava složenost, pruža nam na čitalačkoj tacni razumevanje istorije malih ali i velikih ljudi, upoznaje nas sa trkama konja, klađenjem u kojima bedni radnici stavljaju platu na jednu jedinu trku, slavnim argentinskim džokejima, mutnim radnjama, pranjem novca, korupcijom, opažanjima o Hristovom učenju, halucinirajućim gljivama… Pilja ne pravi ni najmanju pauzu i ne preskače ni za trenutak vezivnost glavne priče. Napokon, upoznaje nas i sa svim tajnama Lukine fabrike. Zanimljivo je Lukino beleženje i tumačenje snova, doživljavao ih je kao putokazni plan života, posebno one koje bi se ponavljali i istakao da njegova majka vešto takve snove napušta posle tri godine a prihvata nove. Mudri su Lukini razgovori sa angažovanim sekretarom ne bi li mu sredio dokumentaciju pre suđenja a koji je došao iz manastira poljuljan smislom svog poziva. Jednog trenutka Luka će sekretaru Šulcu kratko i jasno reći da postoji pravnička fikcija kao što postoji i sveta priča i u oba slušanja verujemo u ono što je dobro ispričano. Seminarista, kao da mu se revanširao, oprostio se poučnim rečima od Luke na sahrani. Između ostalog, rekao je da Jedno je sigurna vera u istinu, trajna budnost za razumevanje „neotuđive potrebe za istinom“ bez koje nije moguć dobar život. Luka je u napuštenoj fabrici imao jednu jedinu knjigu, ne zna se ko ju je doneo, čitao, ostavio, Jednu, ali koju? Čovek i njegove slabosti doktora Junga. A kako je Luku morila nesanica koliko i nedolazeća kiša mori ispucalu i žednu zemlju, ne zna ni sam koliko puta ju je iščitavao. Posebno ga je zanimalo mišljenje o procesu individualizacije.

Luka, izolovan u napuštenoj fabrici, vani komesar Kroče čije se misli pale i gase kao svici u noći, koji se uverio da bolestan čovek ne vidi svet kao neko zdrav, ali i da je lakše prevariti mnoštvo nego pojedinca (zato i jeste bio komesar koji rešava sve slučajeve), novinar Rensi koji će na prvi pogled, on za podaljim stolom, ona za šankom, da primeti kako jedna sestra Beladona ne nosi prsluče i da su to najbolje sisice u unutrašnjosti Argentine, javni tužilac Kusto, zao, od onih koji guši pravdu i zakon, odlučuje ko će da živi, ko ne, džokej ubuca i ini. Naručeno ubistvo, nepravedno osuđen, drugo suđenje, zapravo montiran proces na kome Luka nepovratno gubi svoje Ja jer pristaje na kompromis ne bi li spasao fabriku u dugovima, Kročeov pas koji zna kada i na koga da reži. Pobeda čini se od pamtiveka nepobedive nepravde.

Kako reče na kraju Rensi… i to je bilo sve. Završavamo preporuku za čitanje samo naizgled detektivskog romana jer ga je veliki znalac pisane reči Rikardo Pilja umešno pretvorio u povest porodičnih argentinskih dinastija i koja kao takva ostaje veličanstvena književna građevina.

Autor: Milan R. Simić

Izvor: Dnevnik