ДА СЕ ТИШИНА ПРЕВЕДЕ У УМЕТНОСТ

Сесил Вајсброт, Меморијал, Академска књига, Нови Сад, 2026.

Да повратак у прошлост утискује двоструки страх – страх да нађеш оно за чим трагаш и страх да не нађеш – потврђује и роман Меморијал француске књижевнице Сесил Вајсброт, у преводу Ане Стошић. Роман је изузетно вредно, густо и стилски суптилно дело које тражи потпуну посвећеност и чије читање никако не може да буде тек пука конзумација, већ дубок, понекад узнемирујући разговор са текстом. Ауторка се бави трансгенерацијском траумом, феноменом „наслеђеног сећања” (постпамћења) и тишином која деценијама обавија породице преживелих у Холокаусту. Сама Сесил Вајсброт – дете пољско-јеврејских родитеља рођена у Паризу – носилац је и Међународне награде за књижевност „Александар Тишма”  (2024) за целокупни опус, а овај роман је савршен пример њене поетике.

Радња је наизглед једноставна, постављена као хронотоп путовања. Нараторка стоји (нема клупа за седење) на перону париске железничке станице и чека воз за Пољску размишљајући  док воз све више касни:петнаест минута, још петнаест, један сат, и више… Зашто и куда сам кренула? Нема повратка, никад нема повратка. Њен циљ су Кјелце – место из којег је њен отац са тетком избегао након стравичног погрома Јевреја 1946. године (дакле, након официјелног завршетка Другог светског рата). То путовање се десило уместо да се одвија, догодило уместо да се дешава, и зато су на крају сва питања остала недоречена; можда и зато што се дуго није обазирала на оно што се зове порекло и извор, бежећи од себе, породице и прошлости. У првом делу овог триптиха нема личних имена ни именованих градова. Све је означено, али не и именовано. Тек касније израњају топоними, док јунаци остају сведени на своје улоге: породица, учитељица, сена покојног брата.

Кроз форму тока свести, ауторка прати путницу која у возу среће учитељицу на путу ка Освјенћиму (Аушвицу). Овај сусрет, наизглед случајан а заправо судбински, отвара болно питање: како је то када неко буде увучен у причу којој геометријски не припада и како је то живети у граду који је „загађен историјом” и који у тишини носи један од највећих ужаса двадесетог века. Између прошлости и будућности процеп се све више продубљује и шири; ништа неће моћи да попуни рупу, понор који дели једне од других, џелате и жртве, али и преживеле од њихових потомака. А векови пролазе, незамисливи злочини утапају се у историју као у живо блато, док Вајсброт оштро и беспоштедно опомиње: А признати време је исто што и признати смрт. Тако се главна јунакиња и нараторка овог романа, навикнута да живи у релативној изолацији властитог унутрашњег света, одједном налази на терену где сваки камен, кућа и улица носе дубоко заклопљене ожиљке Другог светског рата. Прелазак преко граничког прелаза није само географски, већ и дубински зарон у пољски природни, али и историјски пејзаж. Па ипак, док хода међу људима који покушавају да живе нормалним животом, нараторку непрестано прати сенка њеног рано преминулог брата, али и сенке хиљаде оних чији су животи угашени у логору.

Посебну тежину у структури романа имају унутрашњи дијалози нараторке са сеном свога брата који се удавио. Сама ауторка наглашава да је роман компонован као музичко дело. Главни ток свести нараторке исписан је у дугачким, флуидним реченицама, али је стално пресецан, изазиван и праћен „хором гласова” – кратким упадима, гласовима из прошлости, унутрашњим монолозима или дусима предака који функционишу као противтежа њеној нарацији. Вајсброт посебну пажњу обраћа на дијалог и рећи ће у интервјуу на крају књиге: „Ето, имам утисак да је дијалог добар једино ако успемо да га апстрахујемо – то јест да га учинимо апстрактним, да му дамо извесну симболику.” Ти унутрашњи монолози и гласови из прошлости функционишу као полифони хор: брат постаје симбол свих оних гласова који су прерано замукли, али и сурови подсетник на то како траума прекида природан поредок у ком је живот најпре узлазна, а потом силазна путања. Потребна је велика помоћ да се на том путу опстане. У разговору са братовљевом сенком, главна јунакиња схвата да све поседује неко памћење – птице, тело, вода – свака ствар се сећа на свој начин и нико не зна да ли се нечије сећање може поредити са сећањем неког другог.

У том онтолошком путовању кроз географске и менталне просторе Источне Европе, израња мотив мистериозне снежне сове (мале су шансе да она током живота упозна друге врсте сова). Она прелеће изнад приче и уноси ониричку, митску димензију. Снежна сова не бежи ни од чега зато што ништа и не допире до ње; она је суштина и присуство – све и свја. Њено одбијање живота у групи и лета у јату поставља судбинско питање: да ли треба сви на овом свету да се угледамо на јединствену снежну сову? Јесмо ли на такву усамљеност приморани или је то по нашој жељи, односно да ли је понор између нас једини могући одговор?

Сам роман компонован је попут каквог сложеног партитурног аранжмана, где је главни ток свести испресецан драматичним упадима предака, утишаним одјецима колективне несреће и непрестаним преиспитивањем граница језика пред ужасом. Ауторка се успут дотиче и оних тачака колективног страдања које су деценијама остајале у сенци прећутане историје – од злочина у Катињској шуми до пакла Хирошиме – подсећајући нас да монструозни ужаси нису затворени у прошлости, већ се, што и наша савременост непрестано потврђује, циклично понављају чим човечанство подлегне амнезији. Тон којим Ана Стошић преводи ову прозу успева да сачува сваку нијансу изворног ритма – суздржаног, а опет густог од унутрашњег напона и филозофске запитаности. Вајсбротова не нуди једноставне утехе нити патетичне разрешнице; уместо тога, она гради изузетан уметнички споменик против заборава – суздржан, поетичан и стилски бриљантан.

Рушећи концепт хронолошког времена, књига успоставља особену географију потраге у којој географска одредишта постају чисто унутрашња стања. Меморијал нас бескомпромисно подсећа да сећања могу бити најгори отров и бреме које деценијама савија леђа, али да је суочавање с њима, колико год било застрашујуће, једини начин да се човек коначно ослободи туђег терета, зацели дубоке генерацијске ране и избори право да напокон проживи сопствени живот. Меморијал је роман и о неизреченом, о тој дубокој тишини коју ваља савладати, али и о животној потреби да се та тишина преведе у аутентичну уметност. Меморијал није лако штиво, али јесте дело које прочишћава. Оно бескомпромисно показује да памћење није пасивно чување чињеница нити историјска архива, већ активан, болан и непрекинут процес који нас превасходно дефинише и одређује као људска бића.

Милан Р. Симић

Извор: Данас