КРОЗ ПРОСТОР И ВРЕМЕ

Гвидо Тонели, Материја: та дивна илузија, Академска књига, 2026.

Књигу чувеног италијанског физичара Гвида Тонелија „Материја: та дивна илузија“ (Академска књига, 2026. превод са италијанског превела Дивна Лаловић Босисио), захваљујући умећу аутора, читалачки не доживљавамо као строго научни рукопис, већ као истинску приповедну физику. Књига нам јасно отвара нове видике и разјашњава појавност света у коме живимо, од Великог праска наовамо. Тонели показује како се људско сазнање градило споро, често насупрот интуицији и здраворазумским представама, све до открића да је стварност далеко необичнија него што изгледа.

Притом, аутор нас дарује најновијим научним открићима која су плодови вишегодишњих истраживања. Потврђена открића показују правце за даља научна достигнућа јер, што је више тога научно доказано, много више је остало неистражено и недоказано. Откривено никада није коначно. То, наравно, важи и за историјско откриће Хигзовог бозона за којим се трагало деценијама и због ког предстоји изнова писање уџбеника физике. Ипак, ни ово велико откриће није крајња тачка и већ колико сутра може бити прекривено новим, значајнијим сазнањима, и тако у недоглед. То је истински усуд физике.

Хигзов бозон: Кључ масе

Тонели с правом наглашава да откриће Хигзовог бозона захтева корениту промену научне литературе. Без овог невидљивог поља, честице уопште не би имале масу — кретале би се брзином светлости и никада не би формирале атоме, па самим тим ни нас.

Као један од кључних људи у CERN-у током историјске потраге за овом „Божијом честицом“, Тонели пластично објашњава феномен: маса коју осећамо у свакодневном животу заправо је отпор који честице пружају док пролазе кроз невидљиво Хигзово поље које прожима читав космос.

Велики прасак и примордијални протони

Тонели своју причу неминовно гради од Великог праска. У књизи је детаљно описан процес настанка свемира пре око 13,8 милијарди година из једне изузетно густе и вруће тачке. Након тог почетног стања екстремне температуре и густине, универзум је почео да се шири, што чини и данас, а наставиће и у будућности. Но, простор-време се заправо растегло, а није само експлодирало у нечему што је већ постојало.

Посебан квалитет књиге лежи у ауторовој способности да ове сложене појмове учини блиским читаоцу. Изванредан је фрагмент у коме Тонели апострофира своју причу:

Протони настали у првих неколико минута након Великог праска слободно су ходили свемиром стотинама милиона година пре него што су се удружили да направе прве звезде, које су пак милијардама година касније формирале прве галаксије. Та неизмерно велика примордијална популација протона још увек је жива, свуда око нас, и напаја безбројне звезде што осветљавају небески свод, и формира атомска језгра од којих смо направљени ми и сав свет око нас.

Порука је јасна: не смемо више падати у замку да о материји судимо као да је другачија од нас самих — ми нисмо умишљена бића сачињена од некакавог несвакидашњег штофа, већ смо нераскидиви део те исте примордијалне супстанце.

Књигу сачињавају пролог, епилог и девет поглавља: Сверодитељка, Атоми и празан простор, Па то су само честице, Облаци, мека материја и последњи шамани, Успон и пад хиљадугодишње заблуде, Светле и тамне звезде, Тамни облици материје у васиони, А шта држи воду у којој плива Бахамут? и Дивна илузија. Сва ова поглавља се читају у даху јер је Тонели физику више него успешно повезао са античком филозофијом, врхунским ренесансним сликарством, рок музиком (Пинк Флојд) и Борхесовим књижевним лавиринтима.

Демокрит и Епикур: Антички темељи о атому

Аутор нас најпре враћа Демокриту и његовој атомистичкој теорији која је у антици одјекнула попут бомбе. Код првих атомиста стварност постоји захваљујући споју два састојка: Бића (пунине, то јест атома) и Небића (празнине). Своја промишљања Демокрит закључује ставом да је и душа смртна, зато што се њени атоми раздвајају након смрти тела, а сама душа се раствара. Платон и Аристотел су окрутно побијали ове тезе, али на сцену касније ступају Епикур и Лукреције.

Епикур конкретизује ствари: сва чврста тела састоје се од атома, настају њиховим сабирањем, те су самим тим кварљива и пропадљива. Исти закон важи и за душу. У II веку наше ере, код цара Хадријана, епикурејци уживају знатне привилегије, али сукоби не изостају. Климент Александријски почетком III века оне којима је „атом на првом месту“ назива јадницима без вере и сужњима земаљских задовољстава.

Кроз Лукрецијеву филозофску поему сазнајемо да се природа не потчињава надменим владарима и да све ради сама, без божанске помоћи. Када хришћанство постаје званична религија Римског царства, почиње прогон оваквих мисли. Историја памти трагичне судбине Ђордана Бруна, млинара Доменика Сканделе, као и суђење Галилеју. Док религија подразумева веровање без непосредних доказа, наука се искључиво ослања на емпирију, што објашњава дубоке историјске сукобе научних открића и догматских институција.

Коређо и руке: Веза еволуције, језика и уметности

Са Тонелијем затим шетамо кроз Музеј уметности у Бечу пред ремек-делом високог ренесансног сликара Коређа (1489–1534), познатог по мајсторском коришћењу светлости. Слика, коју је наручио Федерико II, приказује Јупитерове љубави из Овидијевих Метаморфоза — конкретно, спајање прелепе свештенице Јунионе и Јупитера преображеног у облак, односно тајанствени дим. На слици се посебно истиче Јупитерова крупна десна рука која обгрљава њена бедра.

Руке су код великих ренесансних мајстора увек у првом плану, а Тонели ту проналази кључну еволуциону прекретницу. Када се пре неколико милиона година наш далеки предак усправио, руке су постале оруђе за храњење и израду алата. То је усану шупљину ослободило сталне потребе за хватањем плена и омогућило јој да се концентрише на нову делатност пресудну за преживљавање заједнице: испуштање артикулисаних гласова и стварање језика. Покретљивост руку и развој језика заједно су подстакли неуропсихолошки развој човека, повећање запремине лобање и фину поделу њених унутрашњих функција.

Пинк Флојд: Дисперзија, ентропија и квантни синхроницитет

У поглављу „Па то су само честице“, сазнајемо на који начин су велемајстори рок музике, група Пинк Флојд, дошли до својих највећих ремек-дела. Може ли се ишта објаснити без физике и њених закона? Тешко. Веза између ове групе и науке протеже се кроз неколико нивоа:

Дисперзија и призма: Чувени омот албума The Dark Side of the Moon је чиста физика — бела светлост која се прелама кроз призму у спектар боја. Тонели ово користи да покаже како ми видимо само мали део стварности, док се суштина материје крије у спектрима које наше очи уопште не региструју.

Ентропија и време: Песме попут Time или Echoes баве се пролазношћу и структуром времена, што су централне теме књиге. Музика Пинк Флојда звучним ефектима имитира космичке фреквенције, подсећајући нас да је цео универзум сачињен од вибрација и таласних функција.

Синхроницитет: Као што Роџер Вотерс гради сложене аудио-пејзаже из тишине, тако и природа гради комплексну материју из наизглед хаотичних квантних флуктуација.

Као што призма открива скривене боје, тако и Тонелијева књига открива да је тамна енергија невидљиви диригент који одређује судбину свемира.

Борхесов Бахамут и космичке загонетке

Поглавље „А шта држи воду у којој плива Бахамут?“ доноси диван увод у суштинско питање космологије. Ту на сцену ступа непоновљиви Хорхе Луис Борхес и његова Књига о измишљеним бићима. Тонели га цитира:

И Бог створи земљу, но земља немаше ослонац те испод земље створи анђела. Но анђео немаше ослонца те под ногама постави литицу од рубина. Но литица немаше ослонца те под литицом створи бика са четири хиљаде ушију, носева, уста, језика и ногу. Но бик немаше ослонца те под њим створи рибу, по имену Бахамут и под рибу стави воду и под воду таму, а људски ум онда даље не види.

Ова колосална риба из арапских легенди подсетила је Тонелија на изазов са којим се космологија суочила у другој половини прошлог века: како пронаћи узрок иза сваког узрока? То је највећа замка за сваког ко покушава да исприча причу о постању. Питање одакле је Велики прасак потекао некада је било нерешива енигма. Међутим, Тонели у Борхесовом духу одговара да је на измаку XX века људска наука ипак „прогледала у тами“ која држи воду у којој плива Бахамут.

Тајна тамне енергије

Откриће тамне енергије 1998. године, путем посматрања удаљених супернова, потпуно је затекло научну заједницу. Брзина ширења универзума није била константна; штавише, свемир се ширио убрзано. Ово је било потпуно нелогично јер се очекивало да ће гравитационо привлачење успоравати ширење. Како би се објаснио овај непознати механизам, скован је термин „тамна енергија“.

Идеја да празнина садржи позитивну енергију која узрокује ширење заправо потиче од Алберта Ајнштајна. Да би одржао модел статичног универзума насупрот колапсу који изазива гравитација, он је у своје једначине увео космолошку константу. Када је касније откривено да се галаксије ипак удаљавају једна од друге, Ајнштајн се покајао, назвавши ту константу највећом грешком у свом животу. Није могао ни да сања да ће крајем 20. века његова „грешка“ поново постати актуелна. Природа увек изнова потврђује да је Ајнштајн био у праву, чак и када је сам био убеђен да је погрешио.

За разлику од обичне и тамне материје које су распоређене у виду космичке мреже са великим чворовима и празнинама, тамна енергија је савршено хомогена и заузима читав простор, делујући одбојно на све око себе. Овај феномен је постао доминантан тек у последњих неколико милијарди година. Данас знамо да тамна енергија чини чак 68% укупног енергетског садржаја свемира. Урачунавајући и тамну материју, долазимо до поражавајућег сазнања: упркос великом напретку науке, ми данас заправо не знамо ништа о чак 95% свега што нас окружује. Наше „чудесно знање“ односи се на свега 5% видљиве материје (планете, звезде, људе).

Веза између пролога и епилога

Зашто је Гвидо Тонели са одушевљењем прихватио позив Микелађела Пистолета, једног од највећих живих уметника и аутора чувеног концепта „Трећи рај“? Овај разговор за Тонелија је био круна личних сећања, а нама читаоцима је остављен као најлепши дар.

Све почиње у прологу — ратне године у Италији, смрт, страх и тешка борба за преживљавање једне породице кројача. Након што је једва избегао хапшење и логор, кројач жури кући бициклом, али у последњој кривини трагично завршава под точковима јединог камиона који је туда пролазио. Пет година касније, његов син Ђулијано, који се напокон осмехнуо, узима у наручје новорођеног дечака и поносно га крштава по деди — Гвидо Тонели.

Када у епилогу Пистолето фасцинирано пита Тонелија овекуд њему, као физичару, толика знатижеља, познавање уметничких техника и акрилних подлога, Гвидо с поносом прича о свом оцу Ђулијану. Иако железничар, Ђулијано је био пасионирани љубитељ уметности који је завршио школу цртања и ту љубав према лепом пренео на свог сина. Пистолето је затечен, јер је и његов отац био сликар. И док уметник пажљиво слуша модерна научна објашњења о материји, између њих се рађа дијалог о томе како простор-време и маса-енергија могу сами од себе бризнути из вакуума. Вакуум није ништавило; он поседује енергију, кључа од активности и представља ветар у једрима ширења свемира.

Епилог: Спектакуларни крај

На крају, поставља се питање шта ће бити са материјом и како ће завршити наш универзум? Теорије варирају у зависности од количине тамне енергије. Једна од најдраматичнијих, коју Тонели суптилно наговештава, јесте теорија „Великог раскида“ (Big Rip). Уколико тамна енергија настави да јача, она неће само удаљавати галаксије, већ ће на крају раскидати саме атоме и само ткиво простор-времена.

Истина о постанку, функционисању и трајању света, након читања Тонелијевих савршено усклађених текстова, делује као да се све више отвара не само према физици и филозофији, већ и према уметности. Па ипак, ову дивну књигу не можемо примити као коначну, јер и она сама дели усуд динамичне науке о којој говори.

„Материја: та дивна илузија“ Гвида Тонелија представља чудесну приповедну физику, дело у ком космос кроз науку и уметност постаје свестан самог себе. Она је прави читалачки изазов и фасцинантан пут кроз време и простор.

Милан Р. Симић