♦ Znao je to (možda u skladu sa zakonom) prošlost je prazna i jedino bi mnogostruka igra odsjaja, iluzija da bi mogla da postoji sadašnjost predodređena da prođe i da se zadrži u prošlosti, navela da se poveruje u njenu ispunjenost događajima, verovanje koje bi učinilo da izgleda manje neprijateljska, manje zastrašujuća: prošlost, u tom slučaju, nastanjena, makar i utvarama, koja bi dopuštala da se ima pravo na nedužno življenje (na narativni način koji čini njeno evociranje dostupno jedanput, dvaput, onoliko puta koliko jedanput može da se ponovi), upravo ono što se, međutim, zauvek daje kao opozvano i istovremeno neopozivo. O tome on razmišlja (kako uistinu o tome razmišljati, reflektujući ga, vraćajući ga izvesnoj fleksibilnosti?). Neopozivost bi bila odlika kojom praznina prošlosti obeležava događaje dajući ih kao nemoguće za ponovno proživljavanje i, dakle, kao već doživljene u jednoj sadašnjosti koja se ne da negde smestiti, privide događaja koji su to samo da bi prekrili prazninu, da bi je očarali skrivajući je, ipak najavljujući je pokazateljem ireverzibilnosti. Neopozivo nije tada ni na koji način ili ne samo stvar nečega što se dogodilo, desilo za sva vremena: to je možda sredstvo − neobično, slažem se − za prošlost da nas upozori (štedeći nas) da je prazna i da rok − beskonačni, krhki pad − koji ona označava, taj beskrajno duboki bunar, u koji bi događaji padali, kada bi ih bilo, padali jedan po jedan, nema drugog značenja do praznine bunara, dubine onoga što je bez dna. Nešto neopozivo, neizbrisivo, da: neobrisivo, ali zato što tu ništa nije ni bilo zapisano.

Neopozivost bi bila klizanje koje kroz vrtoglavicu čini da, u jednom trenu, na najudaljenijoj tački sadašnjosti, u apsolutnom nesadašnjosti, pada ono što se „upravo dogodilo“.

Ono što se upravo dogodilo, neopozivošću bi skliznulo i smesta palo (ničeg bržeg nema) u „strahovito drevno“, tamo gde ništa nikada nije bilo prisutno. Neopozivost, ovako viđena, bila bi klizanje ili krhki pad koji ukida vreme u vremenu, briše razliku između bliskog i dalekog, referentne pokazatelje, tzv. vremenske mere (sve ono što nešto čini savremenim) i sve zatrpava u ne-vreme, iz koga se više ništa ne bi moglo vratiti, manje zbog toga što povratka nema, više zato što u taj bunar ništa ne pada, osim iluzije da u njega nešto pada.

♦ Pretpostavimo da su događaji „stvarni“ jedino u prošlosti, mašini koja funkcioniše na takav način kako bismo mogli da prizovemo u sećanje, jednim dobro ustrojenim pamćenjem, mada sa blagom sumnjom, sve ono što bi budućnost mogla da nam obeća ili da nam predstavi kao zastrašujuće. Zar prošlost nije uvek manje bogata od budućnosti i uvek drugačija? Zasigurno, osim kada bi prošlost, bivajući ono beskonačno prazno, i budućnost ono beskonačno prazno, i jedno i drugo bili samo iskrivljeni način (drugačije nagnuta površina) čija se praznina pokazuje simulirajući čas ono moguće-nemoguće, čas ono neopozivo-minulo; osim ako još zakon Večnog Povratka ne bi nikada dopustio drugačiji izbor sem onoga u kome se budućnost proživljava u prošlosti, a prošlost kao ono što tek treba da dođe, a da, međutim, prošlo, buduće ne budu pozvani da međusobno razmenjuju, u skladu sa kruženjem Istog, pošto bi, između njih, prekid, izostanak prisustva, sprečio svaku komunikaciju izuzev one kroz prekid: prekid, doživljen bilo kao minulo prošlog ili kao moguće budućeg, tj. upravo kao neverovatna utopija Večnog Povratka. Ne može se verovati u Večni Povratak. Tu leži njegovo jedino jemstvo, njegova  „provera“. Takav je, tamo negde, zahtev Zakona.

♦ Ako, u „strahovito drevnom“, ništa nikada nije bilo prisutno i, ako događaj koji se upravo tek zbio, apsolutnim padom, krhkim, smesta u njega pada, kako nam to najavljuje pokazatelj neopozivosti, to znači (otuda naš ledeni predosećaj) da događaj, za koji smo verovali da smo ga proživeli, nikada ni sam nije bio sa nama, niti sa bilo čim što bi bilo u odnosu prisustva.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti sa popustom na našem sajtu