Prvi razgovor predsednika Jugoslavije i SKJ Josipa Broza Tita i rukovodstva Srbije odigrao se 24. januara 1969, nepuna dva meseca posle Šestog kongresa Saveza komunista Srbije, na kome je izabrano novo partijsko vođstvo. Državno rukovodstvo je još imalo stari sastav, tako da su bili prisutni i odlazeći predsednik Skupštine Srbije Miloš Minić i odlazeći premijer Đurica Jojkić, kao i predsednici PK Vojvodine i Kosova Mirko Tepavac i Veli Deva. Jedna od ključnih tema sastanka bio je predstojeći Deveti kongres SKJ, prvi savezni kongres posle republičkih kongresa, što je bio jasan znak spremnosti na demokratizaciju unutrašnjih odnosa u partiji i njenu federalizaciju. Na ovom sastanku najviše pažnje je posvećeno privrednim kretanjima u Srbiji, infrastrukturi i daljem funkcionisanju fonda za nerazvijene (što se, pre svega, ticalo Srbije zbog Kosova), ali i velike privredne stagnacije i krize u Vojvodini. Prema rečima predsednika Skupštine Vojvodine Ilije Rajačića, Vojvodina je godinama imala konstantno opadanje, pa je tako 1967. ukupna zaposlenost u društvenom sektoru bila ista kao i 1961. godine. Jedan od metoda za privredni rast u Vojvodini bilo je i povećanje cena poljoprivrednih proizvoda, što je Tito, očito se plašeći narušavanja socijalnog mira, smatrao pogrešnim načinom rešavanja problema. Na ovom sastanku Marko Nikezić je upozorio na inflaciju demagoških zahteva, ali i obećanja u sferi privrede. Traženi su kraći radni staž, veći lični dohodak, zadržavanje nivoa cena, sprečavanje uvoza, modernizacija industrije, puna zaposlenost itd. Dakle, „stvari koje sve možemo želeti ali koje ne možemo istovremeno imati“. Apsurdno je, prema Nikeziću, istovremeno tražiti porast davanja za nerazvijene, povećanje dotacija društvenim službama i smanjivanje opterećenja privrede. Trebalo je, prema njemu, podstaknuti dijalog između onih koji stvaraju i onih koji troše, jer su u privredi smatrali da vlada uzima previše, dok su društvene službe na privredu gledale kao na nekoga ko uvek premalo daje. Došlo je vreme, prema oceni prvog čoveka SKS, da „malo zaplivamo protiv struje, protiv politike obećanja…“ Svi zahtevi morali su da se razmotre sa stanovišta realnih materijalnih mogućnosti. A ljudi koji su vodili javne političke poslove treba da reskiraju delić svoje popularnosti, pa da „počnemo da govorimo one stvari koje nisu prijatne… Treba da se podmetnu leđa i da kažemo stvari kakve jesu“.

Na razgovorima koje je delegacija Srbije vodila s Titom, 24. septembra 1969, posvećenim ekonomskim pitanjima i razilaženjima u federaciji i između republika, jugoslovenski predsednik je bio direktan: „Da mi kažete ovdje kakve vi prigovore imate prema Hrvatima. Ja sam pitao i njih, i oni su mi kazali. Sada bih htio da znadem šta vi prigovarate, u čemu je suština sporova“, upitao je  Tito. Odgovor koji je dobio od srpskog rukovodstva, predsednika Izvršnog veća Milenka Bojanića i predsednika CK Nikezića, bio je neočekivan: Srbija nema nikakvih prigovora ni direktnih ni indirektnih. Kada je Tito upitao za devizni sistem, koji je najsporniji za hrvatsko rukovodstvo, Bojanić je odgovorio da tu nije reč o sporu Srbije i Hrvatske, već o neslaganjima Hrvatske sa federacijom, čime je Srbija odbacila mogućnost da bude strana u sukobu, a jugoslovenski predsednik arbitar. Ipak, Tito je insistirao da nesporazumi između hrvatskog rukovodstva i federalnog vrha njemu izgledaju kao da je reč o sukobu sa SR Srbijom, odnosno sukobu „između Hrvata i Srba“. Predstavnici Srbije su bili da jasni da ova republika ne brani status quo, a da su mesto za razgovore i rešavanje svih nesuglasica SIV i druge, legalne savezne institucije. Sve dileme o deviznom  privrednom sistemu i svim ostalim spornim stvarima, tiču se „bez izuzetka svih u Jugoslaviji ili se tiču svih republika“, rekao je Nikezić Titu, naglašavajući da nema nijednog pitanja koje bi dve republike mogle da reše među sobom. Biće to principijelan i nepromenjiv stav rukovodstva Srbije do pada, oktobra 1972, jer, kao što je rekao Marko Nikezić jugoslovenskom predsedniku: nepovoljna bi bila i sama atmosfera koja bi se kreirala, ako bi sporazum Srbije i Hrvatske „diktirao“ uslove svima drugima u Jugoslaviji. Ipak, uprkos pozitivnoj i mirnoj atmosferi na razgovorima Tita i srpskog rukovodstva 1969, on im je na kraju zamerio što su do tada bili „prilično mlaki“ kada je u pitanju štampa, koja unosi „zlu krv između nacionalnosti“, a niko nije sankcionisan, smenjen, isključen iz partije: „Tu  kod nas liberalizma ne može biti“, poručio je Tito političkom vrhu Srbije, posle samo nekoliko meseci njihovog rada. On im je obećao, kada je čuo argumente, da će lično da „zauzda“ stvari kako ne bi došlo do nepotrebnih sporova, iako  mu rukovodstvo SK Srbije to nije tražilo. Naprotiv, traženo je suprotno, da se ne meša i prepusti sporove institucijama. Međutim, on je uzvratio: „Ja sam rekao u Zagrebu: drugovi, dajte, vi to napišite šta imate, pa ćemo mi vidjeti da li ste vi u pravu ili niste u pravu.“

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta