Na severu Vijetnama, u oblasti Tonkin, pružaju se predivni bregoviti predeli, kakve organizatori putovanja nazivaju pejzažima iz snova. Strmi bregovi, bistra jezera i čudesni vodopadi kao da su izašli pravo iz kineskih slika. Čini se da su slikani isluženom četkicom, kako bi linija, svedena na minimum, pokazivala samo među od izmaglice. Ali u septembru 1950, vojna baza iz koje su se Francuzi već četvrt veka divili tim božanstvenim predelima snabdevana je još samo vazdušnim putem, a takva izolovanost dovodila ju je u opasnost. Namirnice spuštane padobranom teško su se pronalazile, javljao se strah od gladi. Situacija je postajala kritična. Velike grupe radnika otišle su s plantaža i pridružile se pobuni. Sad se valjalo sučeliti s pravom armijom. Zato je, posle mnogo premišljanja, francuski štab pristao da se baza napusti. Prekasno. Istog dana kad je stiglo naređenje za evakuaciju, Vijetmin je izvršio strahovit napad. Odmah su se, kao pojačanje, padobranima spustili legionari, ali juriš je bio tako brz, tako silovit, da nisu stigli ni da se uključe; i baza je pala.

Na milosti krvavih obrta, nerazumnih naredbi i njima suprotnih nerazumnih naredbi, puk koji je napustio Kao Bang s mukom se probijao kroz džunglu. Naposletku je uspeo da se priključi drugoj vojnoj koloni. Ali kad je pala noć, suočeni sa sve pogibeljnijom situacijom, saletani sa svih strana, preživeli su krenuli dalje, u očajničkom povlačenju. Neprijatelj ih nije puštao. I, posle brojnih i žestokih okršaja, obe kolone su uništene.

Desetak dana kasnije, u četvrtak, 19. oktobra 1950, u Nacionalnoj skupštini, njen predsednik Eduar Erio uputio je uobičajene izraze poštovanja našim oružanim snagama, nekoliko reči našim junačkim vojnicima, a potom se s velikim dostojanstvom osvrnuo na njihovu borbu u Indokini; čak je našao za shodno da doda kako im je misija bila da „obezbede nezavisnost nacije pridružene našoj zemlji u okviru Francuske unije“. Tad je pogledom prešao ukrug po sali. Galerije su bile dobro popunjene. Pošto je dolično iskazao porodicama naše duboko žaljenje, žurno je okrenuo nov list i pozvao g. Žiža da postavi prvo poslaničko pitanje.

U ime komunističke grupacije, poslanik pita kako vlada namerava da odgovori na predloge predsednika Ho Ši Mina u cilju razmene zarobljenika. Njegovo obraćanje traje već nekoliko minuta, poslanici počinju da zevaju, baš je ovaj oktobar topao! Malo olabavljuju kravate, popuštaju kaiševe za jednu rupu. Konačno, posle četvrt časa, drugi poslanik, Frederik-Dipon, uzima reč, i polukružna sala namah oživljava. Frederik-Dipon, naime, nije parlamentarac poput ostalih, nego svima znan poslanik, sa stavovima snažnog odjeka, znamenita ličnost iz Burbonske palate. Da mu ne bismo učinili nepravdu, moramo reći da je reputaciju dobrim delom stekao zahvaljujući usrdnoj brizi za pazikuće; tvrdi se da je podneo desetine i desetine predloga u svrhu poboljšanja njihovih bednih životnih uslova, zbog čega je dobio nadimak Dipon od Sobička.

S ganućem primećujemo koliko je bio odan jednom nepravedno prezrenom esnafu, krotkim i ubogim svedocima naših života, koji nam razvrstavaju poštu, teraju nezvane goste i iznose kante za đubre. No, kako bismo bolje shvatili zanimanje našeg poslanika za njih, poželjno je da se vratimo unazad, do kriterijuma koji su odnosili prevagu prilikom njihovog primanja u službu. Radi toga, moramo se na trenutak pozabaviti životom Žana Šjapa, čuvenog pariskog načelnika policijske uprave, jednog od očeva savremene policije. On je čitao „Grengoar“ i „Aksion fransez“, divio se nadasve Šarlu Morasu, znate, polemičaru. Uveče je, s termoforom uz leđa, zabrinut, u grču, listao učiteljeve knjižice i pamflete, nadajući se da će, sutra, iskrsnuti neki odlučan režim koji će Francuskoj doneti spasenje. Kad je bio dobre volje, posle povoljnog ishoda racije, uspešnog gušenja štrajka, uzdisao je, pod noćnom lampom, prateći tok zamišljenih ljubavi koje je Moras dočaravao u svojim provansalskim sanjarijama. Ali najžešću strast Žan Šjap je gajio prema svom poslu. Posvećen kakav je bio, u sastav čuvara reda uključio je najveći mogući broj glavoseča, bezočnih lopurdi, bukača, želeći da dobije očvrslu, uslužnu i plitko-umnu policiju. Kako bi poboljšao svakodnevni život pripadnicima svojih udarnih jedinica, olakšao je zapošljavanje njihovih supruga kao pazikuća, to će im uterati koju paru više u džep. Sem toga, čovek nikad ne može biti dovoljno obavešten, dovoljno siguran u raspojasane stanare, nepostojane sitne stanodavce; mudro je, dakle, u pariske nadstojničke sobičke smestiti osobe od poverenja. Sad bolje shvatamo zašto je Frederik-Dipon, koji je bio naklonjen Šjapovim stavovima, neumorno podržavao pazikuće. Na taj način održavao je pravu armiju članova biračkih odbora, propovednika, nagovarača, kafanskih propagatora, ali prvenstveno je pružao pomoć jednoj marljivoj, umešnoj grupi pristalica, suprugama čuvara reda, potkazivačkoj armadi.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta