U kasarni zagleda mene jedan oficir. Vidim, sviđam mu se. Pita odakle sam. Ja mu kažem. Pita čime se bavim, govorim mu kako sam nadničar. Da l’ zbog toga, il’ što mu ‘vako za oči prionu’, uze on mene. Za posilnog. A meni bi krivo. Ja pošô u vojsku misleći da sam se gazde oslobodio. Ono, jeste, slušaš ti i oficire i komandante, al’ niko ti nad glavom ne visi. Slobodan si čo’ek. Eto, kakve sam ti ja kurate sreće bio.

No, ne bi to loše. Ovaj oficir kô ‘leb dobar iksan. Kazuje on meni kako da mu spremim uniformu, kako da govorim s drugima. I šta da govorim kad dođu ostali da iskaju nešto. I dobro srce on imô. Ovako u miru bi neko čudo u Beograd. Reče ti on meni, neka stranka što u skupštini bila… Ček’ da se setim. Jeste… Socijalisti. I reče mi kako se zove. Dimitrije. A ja se odma’ uplaši’. Pa o njima pričô seoski pop. To go bezbožnik, taj ti mrzi našu veru, našeg kralja, naše sve. ‘Tedo ja da bežim, da tražim nekog drugog, al’ ‘de u ovo ratno nevreme. I ostanem ti ja uz Dimitrija.

I nisam se pokajô. Slušam tad, videću kasnije i sam, kak’i su ostali prema posilnima. To ga psuje, majku mu, dete u kolevci i zemljicu u pogana usta stavlja, udara, tera da se radi i ono što nije posô posilnog. A Dimitrije nije bio tak’i. On čak i ono što sam ja ‘teo da obavim i što red nalaže nije dozvoljavô. Ma čak ni da mu pomognem da skine one vojničke čizme. A to teško, sve od neke tvrde kože štavljeno, pa ti muka živa da ih izuješ. Ne dâ meni Dimitrije, kaže sramota ga. Al’ kad vide da ne ide, tako i pristane da mu pomognem. Ni da kuvam kave i tako to nije mi dao. Ja ću sam, kazuje. A ja ga onda pitam: a šta ja da radim, kad ti sve sam sebi uređuješ? I nasmeje se on i dadne mi da radim svoj posô.

Čudan neki čo’ek bio. Dok se ostali oficiri kurvaju i pijanče, on samo sedi u šatoru i piskara nešto. Čak me i izgrdi jednom. Ja kô budala neka zapô da ga izvlačim, da ga zovu oni tamo, da izađe malo međ’ svet. A on mi sve govori, pusti me, Milosave, neka njih. Ja ni ne slušam šta on kazuje. Upro kô junac, pa on to prekine. Izdra se na mene. To jedini put bilo. Posle mi se izvinjavô bio, a mene sramota. Em zgrešio, em mi se on izvinjava. Eto, kak’i je bio Dimitrije.

I stalno me nešto pitô. Te kako živim, te kako moji u selu žive, te kol’ko sirotinje ima. Kako da im se pomogne, pita on mene. A ja se smejuljim. Nema ti nama pomoći, gospodine, kazujem. A on govori kako ima. Pa nije ti država, otadžbina kako ti je ovi gore zovu, onaj ugojeni general. Nije ni pop, ni žandar, ni kralj. Otadžbina ti je narod. Ti si, Milosave, otadžbina. Ti si država. I oni tebi treba da služe, ne ti njima. Smejuljim se ja kô neka sukleta. Kô da zbija šale s mene, a on ozbiljan čo’ek bio.

Čudan bi ‘vako i s drugima. Stalno nešto ćućori. Stalno nešto priča i raspravlja. I neke stranjske reči kaziva, bog da te sačuva. Upamtio ih nisam. A oni drugi oficiri mu uzvraćaju. Mada mu više psuju majku dok on kaziva kako nas je kralj ostavio. Gde je sad Pašić sa svojim podrepašima, pita ih. Gde mu je sin? Što mu sin ne ratuje, nego samo sin težaka?

I tako sve govori. I istinu govori. O besnilu oko nas. Sve razbijeno i sve uništeno. A i mi kô kere lajemo. Ni narod bolji. Razbežô se, nit gleda gde ide, nit gleda gde udara. Sve neko rasulo i propast. Pobedili mi na Ceru, a najgori gubitnici. Tako govori Dimitrije, a ja u sebi pričam kako to nije tako. Preteruje. Rođenim očima ne verujem.

Ne verujem ni kad vidim kako oružje ne pasuje. Poslali granate, valda ministar tako pred rat kupio, što ne pasuju za top. Objasnio meni Dimitrije da ovaj takô pare uzô. Pa onda dođoše opanci za vojsku. ‘Mesto kože, neka tvrda ‘artija. Pade kiša i oni se smočiše. I raspadoše se. Pa za brašno gledam. Turili pesak unutra. Jedi ti vojnik pesak, jedi i crkni. Tako to bilo.

Gde god da kreneš, vlasti nema. Razbežale se ćate, razbežali se kmetovi, žandari i sudije. Država ne postoji. A narod gamiže. Beži, a ne zna ni gde beži. Prti na zapregu sve što ima i gaca po blatu. Moli za parče ‘leba, psuje Pašića i državu, govori kako ovo nikad nije bilo. I nije.

A Dimitrije kaže kako da se u pamet uzmemo, ovak’u vlast ni volovi ne zaslužuju, tek ne iksani. A oni drugi oficiri mu kazuju da ćuti, da ne sme tako da govori. Otadžbina je najveća svetinja, ona je napadnuta. Moramo da se ujedinimo, da se borimo, da ostavimo na stranu naše svađe. Tako izađu i govore. Siti i besni. Pričaju o svetinji kućnog praga, o našoj zemlji, o njivi, o crkvi što Švabo ‘oće da je ruši. Junaci, ori se. A junaci bosi i gladni. Cokću na onoj ‘ladnoći, ni metke nemaju. Ostô im samo bajonet da se sa Švabom grudi uz grudi u’vate.

Dođe tako zima četrn’este. Švabo ponovo udario. Pritežu nas oficiri kô volove. Vriskamo od muke, od gladi, od stra’ za svoje. Da l’ ih ubi Švabo, da l’ ih ubi glad, da l’ ih ubi boles’? Mnogi i pobegoše. Idu oficiri i vrište. Čas govore kako smo heroji, čas kako smo izrodi. Ni oni više ne znaju. Streljaju i one što pobegoše. Mnogo ih bi’.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa specijalnim popustom od 33%