Divlji i svež glas u vojvođansko-mađarskoj prozi: Oršoja Benčik nam u ovoj porodičnoj priči razgrće ranije raskomadan pa sašiven i uprljan, šaren narativni ćilim da nas njime odvede u svet magičnog realizma, gde nam ova groteskna parodija postaje sasvim bliska. Porodične legende i recepti, uspomene iz detinjstva kćerke i majke, sitne radosti i život u dobrovoljnom azilu, čitulje i svinjokolj – bez hronologije i logike u samoreflektivnom kovitlacu prekograničnog prostora koji je sasvim uverljiv uprkos tome što bi mogao da se smesti negde između fiktivne Topole i takođe fiktivnog Segedina, sa finim nijansama vojvođansko-mađarskog govornog jezika.