Knjiga Tamare Malešev rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom – dizanjem desne ruke. Autorka je istražila i prikupila relevantne dokaze o tome šta se dešavalo na Olimpijadi, ali se bavi i životima i sudbinama jugoslovenskih olimpijaca, kao što su Vane Ivanović, Jovan Mikić Spartak, dr Veljko Narančić, Milan Stepišnik, Aleksa Kovačević, Jaša Bakov, Jelena Stojanović i ostalih koji su učestvovali na Igrama.
Tamara Malešev je olimpijka, bila je članica tzv. „bele ekipe” reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije na Olimpijadi u Barseloni 1992. godine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, jugoslovenski olimpijski tim nije učestvovao u svečanom defileu na otvaranju Igara.
Tamara Malešev (Novi Sad, SFR Jugoslavija, 8. januar 1967) živela je u rodnom gradu i bila član jugoslovenskog nacionalnog atletskog tima, rekorder države (SFRJ) u čak tri olimpijske discipline, šampion Mediterana i Balkana u skoku udalj, četvrta na Svetskom dvoranskom u troskoku, juniorska rekorderka Evrope u skoku uvis… Ova knjiga, dokumentarni portret jedne generacije olimpijaca, štampani je Tamarin prvenac, ali ona ipak ima bogato iskustvo u traganju za manje osvetljenim delovima sportske istorije, a posebno atletike. Naime, već više od deset godina vodi i uređuje veoma cenjenu i posećenu Fejsbuk stranicu pod naslovom „Atletski savez Jugoslavije”, na kojoj je objavila veliki broj sportskih priča, video-zapisa i drugih zabeleški iz istorije atletike sa prostora bivše Jugoslavije. Osim toga, Tamara je devedesetih godina prošlog veka nekoliko sezona radila kao radio-reporter novosadskog Pan radija, beležila značajne događaje i intervjuisala poznate sportiste, a između ostalog je izveštavala i sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine, čiji je bila i učesnik. Bila je član takozvane „bele ekipe” (Independent Olympic participants) jer tadašnja njena država Savezna republika Jugoslavija nije imala pravo takmičenja na Olimpijskim igrama zbog međunarodnih sankcija. „Beloj ekipi” Jugoslavije nije bilo dozvoljeno učešće u defileu nacija na svečanom otvaranju Igara. Tamara se takmičila u skoku udalj, ali se nije kvalifikovala za finale zbog bolne povrede odrazne noge. Neposredno posle toga, zbog sankcija se odselila u SAD i prestala da se takmiči mada je najbolje rezultate u nekim disciplinama postigla bašu to doba. Bila je rekorderka države čak u tri discipline – u skoku udalj sa 6,73 metara, troskoku (13,51 metara), te u skoku uvis u dvorani – 192 santimetra. Ovaj rezultat je zabeležila jošu martu 1984. godine na prvenstvu Evrope (peto mesto), a pošto je imala tek sedamnaest godina, to je ujedno bio i juniorski rekord Starog kontinenta. Zanimljivo je da ni ona ni njena sredina nisu znali za postojanje tog rekorda jer ga je Evropska atletska asocijacija naknadno „priznala” sređujući dostignuća mlađih kategorija. Inače, taj rezultat je za sve kategorije i bio važeći rekord Srbije za dvorane punih 38 godina. Danas živi i radi u Klivlendu, država Ohajo, SAD. Završila je postmagistarske studije iz medicinskih nauka i radi kao Nurse Practitioner (adekvatan naziv u srpskom ne postoji jer takvog zanimanja u Srbiji nema, prim. lektora). Tamara je nekoliko godina sakupljala građu za knjigu Krugovi Berlina 1936, odnosno priče o životima olimpijaca Kraljevine Jugoslavije koji su odbili da fašističkim pozdravom pozdrave Adolfa Hitlera na svečanom otvaranju XI olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Tragala je za zvaničnim dokumentima, fotosima, novinskim izveštajima… ali i stupala u kontakt sa preživelim članovima porodica svojih junaka. Na taj način je sakupila obilje verodostojnog materijala, pripremila ga za premijerno pokazivanje široj javnosti i sakupila životne priče olimpijaca, i sve to na jednom mestu, što nikada do sada nije učinjeno. Pomoć joj je delimično pružao otac Pavle Malešev, penzionisani sportski novinar, nekada i sâm atletski reprezentativac SFRJ u desetoboju i skoku udalj, koji je napisao prilog o Jaši Bakovu jer ga je lično poznavao.