Milica Nikolić (1925–2019), verovatno je bila poslednja osoba koja je u jednom dubljem smislu u sebi spajala tri epohe srpske književnosti: onu nastalu pre Drugog svetskog rata, književnost stvaranu posle njega, do propasti socijalizma i Jugoslavije i književnost nastalu poslednjih trideset godina, književnost u doba tranzicije.

S predratnom srpskom i jugoslovenskom književnošću bila je povezana ne samo preko najmlađeg (pored Đorđa Kostića, koga je takođe poznavala) nadrealiste, Oskara Daviča, čija je bila partnerka i supruga dvadeset godina, već i preko Marka Ristića i Aleksandra Vuča budući da je bila njihova prijateljica i miljenica, ako se tako može reći.

Kao jedan od urednika časopisa Delo i član redakcije Nolita, Milica Nikolić angažovala je i nekoliko naših, tada mladih pesnika, za prepevavanje pesama s ruskog a za potrebe аntologije Moderna ruska poezija objavljene u koautorstvu sa Nanom Bogdanović u Nolitu 1961. Među njima su bili Miljković, Raičković i drugi. Milica Nikolić bila je veliki prijatelj s Radomirom Konstantinovićem, Aleksandrom Tišmom i Vaskom Popom. Danilo Kiš je neretko dolazio kod nje da bi dugo razgovarali i raspravljali o pojedinim rešenjima u njegovim beletrističkim i polemičkim tekstovima.