Opis
Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa. Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.
(Iz predgovora)
Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.
