Ranke se često smatra utemeljivačem naučne istoriografije i tradicionalne nemačke istorijske škole. U uvodu svog dela Istorija romanskih i germanskih naroda (1495—1535) pod nazivom Prilog kritici starijih istoriografa, Ranke se suprotstavio dotadašnjoj pragmatičkoj istoriji svojom čuvenom tvrdnjom da želi da istraži prošlost onako kako se zaista desila (wie es eigentlich gewesen). Time je on izrazio težnju za potpunom objektivnošću istoričara.
Ranke se zaista trudio da u svojim radovima ostane objekivan, u čemu je u velikoj meri i uspeo, ali ipak iz njegovih dela provejavaju konzervativna politička shvatanja i obožavanje apsolutističke pruske države i njenog vojnog despotizma. U državi je Ranke video osnovni predmet istorijskog istraživanja, budući da ju je smatrao originalnom tvorevinom ljudskog duha i božanske promisli. Primat je davao spoljnoj politici u odnosu na unutrašnju. Smatrao je da ustavnost i unutrašnje uređenje jedne države zavise od demonstracije njene moći prema spoljnom svetu, tj. njenim susedima.
Za Rankeovo naučno stvaralaštvo i poimanje istorije karakterističan je evropocentričan pogled na svet. On je pod Evropom podrazumevao samo romanske i germanske narode zapadne Evrope, dok je balkanskim i istočnoevropskim narodima dodelio drugorazrednu ulogu zaštitnika Evrope od mongolskih i turskih najezdi. Pa ipak, veoma je cenio srpsku istoriju, što se da videti iz njegove Srpske revolucije i drugih radova koje je pisao na osnovu podataka dobijenih od Vuka Кaradžića.
Veliku pažnju Ranke je posvećivao prezentaciji svojih radova. Smatrao je da bi za jedno delo bilo najbolje kad bi imalo i naučnu i umetničku vrednost, ali je ipak prednost davao verodostojnosti kazivanja nego lepoti. Izvršio je veliki uticaj ne samo na nemačku istoriografiju u drugoj polovini 19. pa i u prvoj polovini 20. veka, nego i na istoriografiju drugih evropskih zemalja, pa i Amerike.
Кnjigu Srpska revolucija objavio je 1829. godine u Hamburgu, i kasnije još dva dopunjena izdanja, u Berlinu 1844. i u Lajpcigu 1879. Кoristio je tokom pisanja srpske izvore a dolazio je tim poslom i u Srbiju za vreme kneza Miloša. Istraživao je u Požarevcu gde je ispitivao žive svedoke – učesnike događaja.
