Za sebe je na jednom mestu Aleksandar Tišma rekao da je “begunac bez odredišta”. Držim da je to njegova suština. Ove godine obeležavamo sto godina od rođenja pisca čija su velika dela stvorila prilično mračnu sliku našeg sveta. Čini mi se da njegovu godišnjicu i nije lako obeležiti, jer njegova dela ne samo što nisu prigodna, nego u sebi nemaju nimalo tragova svečane atmosfere.

Naravno, Tišmina književna vrednost bila je kod nas na vreme prepoznata – bio je član SANU, nosilac mnogobrojnih nagrada i priznanja (Oktobarska nagrada grada Novog Sada, Ninova nagrada, Andrićeva nagrada, Februarska nagrada grada Novog Sada…). Serija snimljena po njegovom romanu Vere i zavere imala je lep uspeh kod publike, Akademska knjiga objavljuje njegova sabrana dela, organizuju se izložbe, režiraju predstave…

Pa ipak, oko Tišme se nikada nije stvorila atmosfera obožavanja koja je ostala rezervisana za Pavića, Crnjanskog, Pekića, Kiša… Zašto je to tako? Neki će reći da je on u svakom pogledu bio osobenjak, ali to je nedovoljno, jer njegova drugost odlazi mnogo dalje u dubine jezika, porekla i smisla. Lično to vidim kao znak osobene Tišmine vrednosti koja se, ni svojim temama ni načinom pisanja, ne uklapa lako u očekivanja koja imamo od intelektualaca i pisaca u vladajućim političkim i kulturnim narativima, koji više služe kao lažna uteha nego kao smelo suočavanje sa stvarima.

Od Tišme je nemoguće napraviti pop ikonu. Njegovo pisanje ostalo je tačka otpora svetu, ma koliko se taj svet navodno ili zaista promenio. Kao takav Tišma možda nema slavu nekih drugih velikih pisaca, ali ima svoju probranu publiku i književne nastavljače kao što su novosadski pisci Laslo Vegel, Franja Petrinović ili Lasko Blašković.

 

PROTIV (LAŽNE) IDILE. Nasuprot današnjem kultu lake i površne konzumerističke sreće, u Tišminoj književnosti nema mesta ni za kakvu idilu, utopiju ili nadu. On je opor i promišljen autor koji je ljudsku egzistenciju uvukao u mračne prostore nasilja, mržnje, stradanja i gubitka. Identitetski obrasci ne daju nikakvu izvesnost, ne podaruju neproblematičnu egzistenciju: svako je potencijalno slab pred Istorijom i ništa ga ne može izbaviti kada na njega dođe red da ga zahvate njeni mlinski kamenovi. Nema ničeg herojskog ni u znanju: ni multilingvalnost, izuzetno cenjena kao životna i ekonomska strategija (“onoliko ljudi vrediš koliko jezika znaš” i slično), kod Tišme nema ničeg pozitivnog – to je samo još jedan oblik prinude, a ne izraz iskonske zainteresovanosti za drugo i drugačije. Sartrova maksima: pakao, to su drugi, najbolje pristaje iskustvenom registru Tišminih junaka, od zbirke Nasilje, preko Knjige o Blamu, Upotrebe čoveka i Škole bezbožništva, sve do posthumno objavljenog romana Ženarnik.

 

NOVI SAD. O liku i delu Aleksandra Tišme bi najviše trebalo da brine Novi Sad, grad u kojem je živeo, koji je opisivao u svojim delima i koji je, može se tako reći, proslavio svojim uspehom u Nemačkoj. Međutim, kod Tišme je prisutan polemički odnos prema gradu – on ni u kom slučaju nije viđen kao prestonica harmonije. Setimo se da u nemogućoj jurnjavi za “smislom života”, Gospođica iz Upotrebe čoveka stiže u Novi Sad.

Taj dolazak opisan je pomoću drevne metafore brodolomnika, ali taj brodolomnik stiže na kopno neslavno, gde su “najvaljaniji urođenici oni društveno najniži: taljigaši i zidari nadničari, jer rade previše i za suviše malo novca da bi se mogli predati porocima”. Pristizanje Gospođice u Novi Sad je u znaku očaja; dnevnik koji se piše u neidiličnoj konstelaciji istražuje dimenzije takvog odnosa: „… nemajući kome da se poveri u slaninarskom, pakosno škiljavom Novom Sadu, počela je pisati dnevnik”.

 

HOLOKAUST. Tišmina glavna tema bio je Holokaust. Poznato je da on nije bio ni svedok ni žrtva Holokausta, kao recimo Primo Levi, već pre neko ko reprodukuje učinak Holokausta, odnosno tuđa svedočanstva i traume. I to je radio na toliko suveren način da je prepoznat kao jedan od najznačajnijih autora koji je pisao o stradanjima 20. veka, srodan piscu kojeg je prevodio, nobelovcu Imreu Kertesu.

Holokaust je bio, ostao i biće, danas je to očigledno, bolna tačka moderne civilizacije u svakom smislu, moralnom, etničkom, političkom, ekonomskom, kulturnom, religijskom… Tišmina dela progoni bol koji ta tačka emanira, i najviše ga zanima da na književni način istraži tačke u prostoru i vremenu kada su moralne odluke mogle biti donete a nisu. Njega zanima istorija kakva je mogla biti, i lična i kolektivna, pa tako u Knjizi o Blamu opisuje svet nestalih Jevreja u Novom Sadu, u Upotrebi čoveka smrt pripadnika različitih generacija i etničkih pripadnosti, a u romanu Kapo bolnu temu identifikacije žrtve sa agresorom.

Reklo bi se da danas ne samo što diskusije o Holokaustu ne jenjavaju, već se on uvlači u tekuću sve složeniju političku situaciju, čime romani poput Tišminih samo dobijaju na značaju kod onih kojih se to tiče.

 

NASILJE. Još nešto Tišmu čini aktuelnim danas, nešto što potiskujemo već decenijama, premda neprestano izbija u akutnim oblicima. Uloga nasilja o kojem se danas toliko govori u Tišminom opisu je očigledna, a užas nacizma za neke njegove likove je blizak fascinaciji. Utisak je stoga da ovaj autor i dalje provocira načine na koje strukturiramo razumevanje nasilja.

On insistira na sumnjivim odnosima i značenjima, na onima koja znače previše i nedovoljno (potreba za identitetom, čarobna sintagma kritike i politike u stvari ništa ne govori), na zameni mesta, na blizancima, na neobjašnjivim preokretima, na čudovištima usred banalne stvarnosti. Nasilje je povezano sa krizom, identitetom i identifikacijama žrtve i agresora.

Rekao bih da je on dobro razumeo prirodu nasilja jer u njegovim delima subjektivno (lično, individualno) i objektivno (strukturalno, institucionalno, državno, ekonomsko) nasilje nisu razdvojeni, kao u savremenim medijskim i psihološkim prikazima nasilja. Objektivno nasilje je kod Tišme usidreno u samu unutrašnjost čoveka, i to je velika opomena.

 

RASCEP. Na koncu, misliti o delu Aleksandra Tišme, to znači misliti o rascepu. Metafora “tuđenja” potiče definitivno od njega, ako smo već znali za “samotništvo” i “poluživot”. Postavio je sebi za cilj da opiše ljudsko zlo, ali nije u svom Dnevniku prikrivao ni zlo koje je nalazio u sebi. Kao da ga je progonila kob Holokausta, strah od vraćanja – kao kob tuđih smrti i vlastitog preživljavanja.

Njegova dela su nesumnjivo deo nove estetike i etike predstavljanja koja je nastala oko Auschwitza kao krajnje referencijalne tačke koja istovremeno uspostavlja granice ljudskog i preti njegovom uništenju. Tišma je, čini se, na književni način shvatio nešto što je uočio psihijatar Dori Laub baveći se preživelim svedocima Aušvica: da je iskustvo preživljavanja Holokausta kondenzovana verzija svega onoga što i inače prati naš život, da ono sadrži mnogobrojne životne situacije koje nekako uspevamo da izbegnemo, često baveći se trivijalnim stvarima.

O takvim navodno trivijalnim stvarima je uspeo, kao malo ko, da piše ovaj “begunac bez odredišta”, i to iz mraka i nesavršenstva same pukotine – nikako sa varljivog mesta iznad nje.

 

Vladimir Gvozden

Izvor: https://velikeprice.com/kultura/tisma-begunac-bez-odredista/