Ostavio je vozilo na odmaralištu pre svega nekoliko dana, a, opet, ko zna koliko svetova daleko. Bio je izuzetno visok i mršav, s velikim žbunom tamne kose nad visokim čelom, i – činilo se – previše napadno odeven za planine Abisinije. Nosio je ljubičaste vojničke pantalone i ljubičastu košulju; čak su mu i čizme i kaiš bili načinjeni od kože obojene u ljubičasto, kao i veliki ranac. Nekoliko prstenova s ametistima krasilo je njegove neobično dugačke prste. Dok je pešačio kamenitom stazom, očigledno nesvestan hladnog vetra, gotovo da je izgledao kao mladi romantičarski pesnik koji je krenuo na Wanderjahr, izuzme li se to što je 19. vek bio osamsto godina u budućnosti. Ispijenim očima, koje su se žarile na licu suvom gotovo kao u kostura, tražio je prikrivene tragove na tlu, i našao ih je. Nije stao ceo dan, čak je i jeo u hodu. Međutim, sad je zastao, jer su dva udaljena vrha konačno bila u istoj ravni, i njegovom putu nazirao se kraj.

Nekoliko stotina metara dalje, staza se širila u veliku, ravnu kosinu koja je vodila u procep u obronku planine. Pokrenuo se, pošao u tom pravcu. Kad je stigao do zaravni, ušao je u procep. Stenovite zidine uzdizale su se s obe strane dok je išao kroz klisuru.

Konačno, kad je prošao kroz drvenu kapiju, izašao je u malu udolinu. U njoj su krave pasle travu. Na udaljenom kraju nalazilo se jezerce. U blizini je bio tor, kraj jednog od nekoliko ulaza u pećine. Ispred tog ulaza sedeo je onizak, ćelav crnac. Bio je izuzetno debeo, a njegovi ogromni prsti milovali su glinu na grnčarskom kolu, koje je pokretao papučicom.

Podigao je pogled i osmotrio neznanca koji ga je pozdravio na arapskom.

„…I mir s vama“, odgovorio je na istom jeziku. „Priđite i osvežite se.“

Nepoznati čovek, odeven u ljubičasto, prišao je bliže.

„Zahvaljujem.“

Spustio je ranac i čučnuo naspram grnčara.

„Ja sam Džon“, rekao je.

„…A ja sam Mondamej, grnčar. Oprostite. Ne bih da budem nepristojan, ali ne mogu da ostavim ćup u ovom času. Trebaće mi još nekoliko minuta da se uverim da je pravilno oblikovan. Potom ću odmah doneti hranu i piće.“

„Samo polako“, rekao je Džon, smešeći se. „Zadovoljstvo je posmatrati velikog Mondameja na delu.“

„Čuli ste za mene?“

„Ko nije čuo za vašu grnčariju – oblikovanu do savršenstva, žeženu neverovatnom glazurom?“

Mondamejevo lice ostalo je bezizražajno.

„Ljubazni ste“, primetio je.

Nakon izvesnog vremena, Mondamej je zaustavio točak i ustao.

„Izvinite“, rekao je.

Kretao se čudnim, gegavim hodom. Uvlačeći duge prste u ljubičasti džep, Džon je posmatrao grnčareva leđa dok se ovaj udaljavao.

Mondamej je ušao u pećinu. Nekoliko minuta kasnije vratio se s pokrivenim poslužavnikom.

„Donosim vam hleb, sir i mleko“, rekao je. „Izvinite što ih ne delim s vama, ali skoro sam jeo.“

Sagnuo se – okretno, uprkos svojoj masi – da bi spustio poslužavnik pred posetioca.

„Zaklaću vam kozu za večeru…“, zaustio je.

Džonova leva ruka munjevito je poletela. Njegovi neverovatno dugi prsti zabili su se u područje pod desnom plećkom drugog čoveka. Tu su prodrli u telo, kidajući ogroman komad. Desna ruka, u kojoj je držao mali kristalni ključ, već je letela ka ogoljenoj metalnoj površini. Ključ je tu ušao u prorez. Okrenuo ga je.

Mondamej se ukočio. Negde u njegovom pogrbljenom telu začuo se niz oštrih kliktaja. Džon je povukao ruku, odstupio.

„Više nisi grnčar Mondamej“, rekao je. „Delimično sam te aktivirao. Sad zauzmi stojeći položaj.“

Tiho zujanje, praćeno povremenim krckavim zvucima, začulo se iz obličja ispred njega. Polako se ispravilo; zatim je opet stalo, ostalo nepomično.

„Sad ukloni svoju ljudsku masku.“

Obličje pred njim polako je podiglo ruke ka potiljku. Zadržale su se tamo jedan trenutak, a onda su se razdvojile i krenule napred, guleći tamno pseudomeso i otkrivajući metalnu, stepenastu piramidu optočenu brojnim sočivima. Ruke su potom prešle na ono što je bio vrat; stisnule su taj deo, povukle nadole. Metal. Otkrile su još metala. I kablova, kvarcnih prozorčića iza kojih su treperila sićušna svetla, i ploče, i ventili, i kola…

U roku od dva minuta, lažno meso bilo je potpuno zguljeno, a onaj koji je nekad bio znan kao Mondamej stajao je pred visokim čovekom, presijavajući se, bleskajući i puckajući.

„Daj mi pristup prvoj jedinici“, naredio je čovek.

Nalik registarskoj kasi, uska metalna fioka izletela je iz grudnog dela automata. Džon se nagnuo – njegovo je prstenje s ametistima zablistalo – i podesio kontrole unutar nje.

„Zašto mi to radiš“, upitao je Mondamej.

„Sad si potpuno aktiviran i moraš mi se pokoriti. Je li to istina?“

„Da, jeste. Zašto si mi to uradio?“

„Uskrati pristup prvoj jedinici, ispravi se i stani gde si bio kad sam došao.“

Mondamej je poslušao. Čovek je seo i počeo da jede.

„Zašto sam te aktivirao?“, upitao je Džon nakon nekoliko trenutaka. „Zato“, rekao je više sebi u bradu, „što sam trenutno ja jedini čovek na svetu koji zna šta si ti.“

„Mnogi su grešili kad sam ja u pitanju…“

„U to sam uveren. Ne znam postoje li paralelne budućnosti, ali znam da postoji mnogo verzija prošlosti koje vode do vremena iz kojeg ja dolazim. Nisu sve dostupne. Sporedni putevi umeju da se zakorove kad niko njima ne prolazi. Znaš li da je Vreme superbrzi auto-put s brojnim ulazima i izlazima, glavnim i sporednim putevima, tako da se mape stalno menjaju, a samo nekoliko njih ume da pronađe pristupne tačke?“

„Svestan sam toga, mada nisam od onih koji umeju da ih pronađu.“

„Kako to da znaš?“

„Nisi ti prvi takav putnik kojeg sam sreo.“

„Znam da je, ovde u tvom ogranku, hipoteza kojoj bi se inteligentni ljudi u mom ogranku smejali, u stvari, istinita – to jest da su Zemlju nekad davno posetila stvorenja iz druge civilizacije, stvorenja koja su ostavila za sobom razne artefakte. Znam da si ti jedan takav artefakt. Zar nije tako?“

 

Prevod: Mladen Jakovljević

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta na stranici: https://akademskaknjiga.com/katalog/vremetron