„Postoji samo jedna priča koja može da se ispriča, sve ostalo su pokušaji da se do nje dopre”, rečenica je Davida Albaharija koja nam dolazi na um dok pred sobom imamo knjigu koju je priredila dr Žaneta Đukić Perišić pod naslovom Ko je bio Ivo Andrić: sećanja savremenika (Akademska knjiga, 2023). Vredi pomenuti i još uvek jedinu sveobuhvatnu studiju života i literarnog sveta Ive Andrića Pisac i priča (u izdanju Akademske knjige, 2012. ovenčana nagradom „Isidora Sekulić”), kao i ništa manje vrednu knjigu ove autorke Nebo nad Beogradom: Andrić i prestonica (2022). Kada se neko bezmalo čitav radni vek, gotovo zavetnički, vraća jednom piscu, čini se da je malo šta o njemu ostalo nedorečeno. No, uprkos tome, knjiga priređenih tekstova pod neupitnim naslovom Ko je bio Ivo Andrić, istinski je nešto novo kada je reč o jugoslovenskom i srpskom nobelovcu.

Koliko god bila naučno utemeljena, sveobuhvatna i minuciozna, neminovno je da ostanu ljudi, mesta i događaji koje nijedna stvaralačka biografija nije u stanju da sagleda dovoljno prozorljivo. U toj neminovnosti sadržana je i jedna od potreba za postojanjem odabranih, hronološki sistematizovanih iskaza i sećanja ljudi koji su sa najreprezentativnijim srpskim intelektualcem 20. veka delili vreme i okolnosti. Čitalac je na jednom mestu suočen sa četrdeset jednim Andrićevim savremenikom, od kojih je svaki ostavio traga u srpskoj umetnosti, književnosti, nauci ili politici. Kompoziciono ustrojstvo ove knjige zasnovano je na brižljivo prikupljenim tekstovima, do sad rasutim po jugoslovenskim državama i gradovima. Ispod površine osnovnih iskaza, čitalac će zateći palimpseste o tome na koji način su se društveno-političke pojave prelamale u piščevoj ličnosti, te kao kakav je viđen očima savremenika u vremenima epohalnih previranja 20. veka. Premda ovo nije prva knjiga sabranih kazivanja o Andriću (prvi je to učinio 1976. Radovan Popović), baš iz ove i ovako osmišljene, mozaičko-palimpsestne, građe pred novim čitaocem sukcesivno se oblikuje neposredna ličnost Ive Andrića.

Ličnosti su poređane hronološki, po redosledu pojavljivanja u piščevom životu; tako knjigu otvara tekst Miće Branisavljevića, Andrićevog druga iz osnovne škole u Višegradu. Iz njegovih sećanja pomalja se autentični Višegrad Andrićevog detinjstva kao mesto sa početka svih staza, kome se potonji nobelovac iznova vraćao i likom i delom. Otac Miće Branisavljevića Andriću je poslužio kao prototip za lik gazda-Pavla Rankovića iz romana Na Drini ćuprija. Ova zanimljiva činjenica data je u okviru kratkih beleški o svakom od autora tekstova, što je posebna kompoziciona vrlina ove knjige. Knjigu zatvara tekst Eriha Koša o poslednjim danima i bolničkim časovima Ive Andrića. Između njih, kroz prizmu savremenika ucrtavaju se staze, lica i predeli kojima se kretao Andrić sa saputnicima, od Višegrada, preko mariburške tamnice, do nacističkog Berlina i najposle jugoslovenskog Beograda. Dragocen je uvid u pisma Miloša Crnjanskog prijatelju Ivi Andriću, kao i neskrivena blagonaklonost Desanke Maksimović ili, pak, topla, prijateljska vernost Branka Ćopića piscu „od koga je najviše naučio”. Posebno dirljive su uspomene Mire Stupice, koja je osetila potrebu da poglavlje autobiografije Šaka soli (2016) posveti sećanjima na prijatno putovanje sa Ivom Andrićem. Dnevnički zapisi Branka Lazarevića, sećanja Milovana Đilasa i, među ostalima, Rodoljuba Čolakovića zbilja podstiču čitaoca na misao o tome – kako bi rekla Gorana Raičević – koliko naša uverenja otkrivaju druge, a koliko nas same.

Sledeći stav prema neodvojivosti književnosti od života, nalazimo da vreme pojavljivanja ove knjige doprinosi njenoj celishodnosti. Naši dani mereni ubrzanim taktovima između seoba i deoba, potvrđuju da sprega uzroka i posledica što se zove istorija ne donosi ništa novo. Zato nova knjiga koju je priredila Žaneta Đukić Perišić, bez pokušaja mistifikacije minule epohe ili pisca i njegovog opusa, kristališe imperativ povratka andrićevskoj promišljenosti, piščevom tihom samoposmatranju, te doslednom pokušaju o(p)stanka na sunčanoj strani u svijetu punom iskušenja.

Pisac koji je koju godinu pre Andrića dobio Nobelovu nagradu, Alber Kami, negde konstatuje da „ako čovek ide polako, može da dobije sunčanicu; ako ide prebrzo, oznoji se i u crkvi nazebe”. Promišljanje nad ovom knjigom uverava nas da Andrić nije išao ni polako, ni prebrzo. Utirući staze između straha od reči i egzistencijalne potrebe za pričom i pričanjem, naš pisac se kretao uvek napred, uspevši da ostane na sunčanoj strani bez sunčanice i da ne nazebe ni u čijoj crkvi. Iskazi savesno odabranih i znalački priređenih piščevih savremenika pokazali su na koji način je Ivo Andrić uzglobio sopstveni životni slučaj u istorijske okvire. Veliki mehanizam istorije iskonstruisao je novi svet u kome je čoveku Andrićevih strepnji i senzibiliteta jedino preostalo dosledno nastojanje da, u svom vremenu, živi svoju reč i ispriča svoju priču. Danas , u 131. godini od Andrićevog rođenja, uvereni smo da je knjigom Ko je bio Ivo Andrić načinjen krupan korak na sizifovskom putu da pričom o Piscu dopremo, možda, i do sebe samih.

MILAN RADOIČIĆ

Izvor: Kulturni dodatak Politike, 3. jun 2023.