Oni koji su mi nekada redovno pisali mrtvi su, zaćutali su, razočarali su se u mene ili su iz stvarnosti lično upućenih reči postepeno po nuždi dezertirali u digitalni svet. Poštar mi u kuću retko donosi prava pisma, ta svedočanstva prijateljstva ili neprijateljstva, znake naklonosti i pažnje ili antipatije. Kako dobijam daleko manje pisama nego ranije, i sâm sam prestao redovno da praktikujem pisanje pisama. Nakon neslavno kratkog perioda pružanja otpora, okrenuo sam se komunikaciji putem mejlova, zahvaljujući kojoj sve uspevam da uradim toliko brže da joj posvećujem sve više vremena.

Elektronska pošta nije savremeni oblik pisma, već njegova digitalna negacija, koja ga lišava njegove suštine, koja se, pak, sastoji u tome da se odvoji vreme da se pismo napiše i da se pritom, dok ga pišemo i dok se izražavamo kroz njega, obraćamo jednoj sasvim konkretnoj osobi kojoj otkrivamo neku specifičnu stranu svoje ličnosti. Svako ko čita pisma koja je primio ranije tokom svog života biće zaprepašćen u koliko su različitom tonu ona napisana, isto kao što će se začuditi koliko su se, već u zavisnosti od toga kakvog je primaoca imao na umu, menjali njegov sopstveni stil i stav sa kojim je pristupao pisanju pisama. Prava tajna pisanja pisama se i sastojala upravo u tome da smo mi u svojoj glavi formirali sliku o onome kome se obraćamo, što je presudno uticalo na pismo koje smo pisali, i da smo, obrnuto, tom nekome pokušavali da plasiramo određenu predstavu o sebi. Žan Ameri je to nazvao „samokonstitucijom” pri pisanju pisama. On je, kao što je poznato, decenijama pre nego što je pisanje pisama potisnuto iz tehnoloških razloga, proglasio sunovrat kulture pisama.

Znakovi koji se danas koriste u brojnim mejl-ovima i tekstualnim porukama potiču iz sve većeg rezervoara emodžija i nemaju nikakve veze s onom dvostrukom slikom – predstavom koju smo formirali o primaocu i utiskom koji smo želeli da ostavimo na njega. Reč je o formalizovanim znakovima koji su napravljeni da bi se, pomoću večito nacerenih i okamenjenih grimasa, definisalo raspoloženje u kome se navodno nalazi onaj ko na brzinu formuliše poruku, čime autor poruke hoće njenom primaocu da dâ do znanja kako je bio raspoložen dok ju je pisao. Svako ko ne raspolaže sa dovoljno volje, vremena ili retoričke veštine da jezičkim sredstvima izrazi svoju individualnost, može iz tog rezervoara izvući emotikon koji mu se čini prikladnim: plačljivka sa suzama da pokaže da je tužan, lice sa infantilnim izrazom da pokaže radoznalost i tako dalje, i tako dalje, jer dizajneri novih emodžija su neverovatno maštoviti u pronalaženju novih načina da različita raspoloženja predstave njihovim dešinišućim slikama. Dakako, sva emotivna stanja su na taj način potpuno formalizovana, depersonalizovana i umrtvljena, a svi ti znakovi su, na kraju krajeva, sastavljeni od istog virtuelnog seta elemenata. Koliko god se razvijala i vredno radila, industrija ideograma nikada neće biti u stanju da omogući da postane vidljiv subjekat kojeg bi trebalo da reflektuju ta glupava okrugla lica za koja bi se pre moglo reći da pojedinca predstavljaju u momentu njegovog samoukidanja. Pre mnogo godina, jedne večeri sam sa užasom otkrio da sam tokom tog dana trojici ljudi pisao u veoma različitom svetlu. U prvom pismu sam precizno i taksativno izložio svoje probleme, u drugom sam se obraćao jednom prijatelju iz pozicije dubokog očaja, a u trećem sam se već podsmevao svojim akutnim egzistencijalnim nedaćama. Bio sam podozriv prema toj činjenici sve dok nisam shvatio da stvari nikako ne stoje tako da sam samo jednom napisao istinu, a dvojici lagao. Radilo se samo o tome da sam se obraćao trojici različitih ljudi sa kojima sam bio u različitim odnosima i kojima nisam mogao sva tri puta da pišem kao da su ista osoba.

Bio sam prešao tridesetu kada sam počeo da čuvam pisma i čestitke koje sam dobijao. Pre toga sam nehajno bacao poštu nekoliko nedelja ili meseci nakon što bih je primio. To je razlog što jedan dugačak period svog života ne mogu da proučavam koristeći te izvore koji su svedočili o njemu. Ali i brojne fascikle u kojima čuvam prepisku koja potiče iz vremena nakon toga držim u jednom koferu nalik na sanduk samo da bih neprestano zaboravljao na njih. U tom starinskom koferu izrađenom od tamnog drveta nalaze se pisma koja protivreče jedna drugima, koja se međusobno dopunjuju ili potvrđuju i koja nas obaveštavaju šta su jedni o drugima mislili oni koji su ih pisali. Na mene ne mogu da računaju. Poklopac kofera je godinama zatvoren jer čitanje arhiviranih pisama uvek odlažem za kasnije, sve dok jednom ne bude kasno. Uvek nešto čekam: vikend, letnji raspust, sledeću knjigu, dane bez obaveza koji nikada ne dolaze… uvek nešto čekam i tako mi prolazi i ono malo vremena koje imam na raspolaganju.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta: https://akademskaknjiga.com/katalog/avanturisticko-putovanje-kroz-moje-sobe