Na sto osamdeset četvrtom kilometru od Moskve, prugom što vodi za Murom i Kazanj, još dobru polovinu godine nakon toga svi su vozovi usporavali svoje kretanje, skoro da su mileli tuda. Putnici bi nagrnuli na prozorska stakla, poizlazili bi u hodnike: popravljaju prugu, šta li? Iskliznuo iz šina?

Ne. Pošto bi minuo pružni prelaz, voz bi se opet zahuktavao, a putnici bi sedali na svoja mesta.

Samo su mašinovođe znale i pamtile pravi razlog. I ja.

U leto 1956. godine vraćao sam se iz prašnjave i vrele pustinje putujući bez nekog određenog cilja – prosto u Rusiju. Ni u jednoj njenoj tački niko me nije čekao, niti me je ko zvao, jer s povratkom okasnih dobrih desetak godina. Zaželeh se jednostavno umerenog klimatskog pojasa – pojasa gde nema vrućina i gde šume romore. Poželeh da se zavučem i sakrijem u onu najdublju, iskonsku Rusiju – ako takve još negde ima, ako još negde živi.

Samo godinu dana ranije, na ovoj strani Uralskog grebena mogao sam se zaposliti jedino kao nosač. Čak me ni kao električara ne bi uzeli na neko pristojno gradilište. A mene je vuklo da radim u školi. Upućeni ljudi savetovali su me da džaba ne trošim pare za kartu – uzalud ću putovati.

Ali nešto se već počelo pomerati. Kad se popeh uza stepenice …skog oblasnog odeljenja za narodno obrazovanje, kad upitah gde je tu kadrovsko, s čuđenjem zapazih da tu kadrovici više ne sede iza crnih tapaciranih vrata, već iza staklenih pregrada, kao u apoteci. Ipak, bojažljivo priđem šalteru, poklonim se i upitam:

–  Recite mi, molim vas, tražite li možda matematičara negde podalje od železničke pruge? Hteo bih tu za stalno da se nastanim.

Svako slovo u mojim dokumentima proveriše; ushodaše se iz sobe u sobu, nekog pozvaše telefonom. Za njih je to takođe bila retkost – po ceo dan ih moljakaju za preseljenje u grad, i to što je moguće veći. I najedared, ponudiše mi mestašce – Visoko Polje. Da ti duša zaigra od samog imena.

Ime nije lagalo. Na brežuljku, izmeđ dolova, a potom i međ drugim brežuljcima, sasvim okruženo šumama, s jezercetom i malom branom, Visoko Polje beše upravo ono mesto gde bi se moglo i živeti i umreti. Tu zadugo posedeh na panju u šumici i pomislih kako bih, bez sumnje, bio rad da svakog dana preskočim i doručak i ručak samo da ostanem tu i da noćima slušam kako po krovu grane šumore – tu gde se ni radio niotkud ne čuje, i gde sve na svetu ćuti.

Ali, avaj, tu se nije pekao hleb. Nikakva se hrana tu nije prodavala. Celo selo dovlačilo je namirnice u vrećama iz oblasnog grada.

Vratim se u kadrovsku službu, te s novim molbama pristupim šalteru. Najpre ni razgovarati sa mnom nisu hteli. Onda se opet uzmuvaše po sobama, telefoniraše, zaškripaše stolicama i otkucaše mi u rešenju: Tresetoprodukt.

Tresetoprodukt? Ah, ni Turgenjev nije znao da se na ruskom takva reč može skovati!

Na stanici Tresetoprodukt, mračnoj drvenoj baraci sasvim zapuštenoj i oronuloj, visio je strog natpis: „U voz ulaziti samo sa staničnog perona!“ Ekserom na istoj dasci bilo je dogrebano:

„I bez karata“. A kraj blagajne, uz isto melanholično oštroumlje, nožem zauvek beše urezano: „Karata nema“. Tačan smisao tih napomena shvatiću tek kasnije. U Tresetoprodukt je lako bilo stići. Ali ne i otići iz njega.

A na tom su mestu i pre bile, i revoluciju preživele, guste, neprohodne šume. Onda ih posekoše proizvođači treseta i – susedni kolhoz. Predsednik njegov, Gorškov, do korena iskrči hektare i hektare šuma, te priličnu dobit ostvari za Odesku oblast, od čega i podiže svoj kolhoz, a sam dobi zvanje heroja socijalističkog rada

Naselje beše neuredno raštrkano između tresetnih dolina – svud jednolične, loše skrpljene barake iz tridesetih i kućice iz pedesetih godina, s rezbarijama na fasadama i zastakljenim verandama. Ali unutar tih kućica nigde pregrade što doseže do plafona, tako da ne mogoh iznajmiti sobu s uobičajena četiri zida.

Iznad naselja dimio se fabrički dimnjak, a s kraja na kraj vodila je pruga uskog koloseka, kojom su parni vozovi, takođe gusto se dimeći, uz oštre zvižduke vukli kompozicije smeđeg treseta, tresetno komađe i brikete. Bez greške sam mogao naslutiti da će tu, s večeri, iznad vrata kluba, treštati radio, da će ulicom koračati pijani – to zasigurno – kao i da će još i noževi sevati.

Eto kud me odvede san o tihom mastašcetu u Rusiji. A tamo odakle doputovah zapravo sam i mogao poživeti u kućici od blata što gleda na pustinju.5 Tamo je noću duvao tako svež vetar… i samo ti je zvezdani svod bio nad glavom.

Nije mi se spavalo na staničnoj klupi, te u cik zore opet stanem lutati po naselju. Tu ugledam malenu pijacu. Budući da je bilo rano, samo jedna žena stajaše tamo prodajući mleko. Uzeh flašu i počeh piti, baš tu.

Bio sam zadivljen njenim govorom. Nije govorila, već umilno pevušila, a njene su reči bile upravo one zbog kojih me je čežnja povukla iz Azije…

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta