Ponajpre – ovo je ljubavni roman. O fatalnoj, frustrirajućoj i uglavnom neuzvraćenoj srpskoj ljubavi prema ruskom vođi. O dve porodice i ljudima preko čijih se leđa prelamaju tereti i udesi istorije. Ratni i poratni Beograd, Petrograd, Novi Sad i Moskva, nasleđene tajne, javni i skriveni centri moći, eros kao pokretačka i demonska sila čine pozornicu priče u kojoj se intimno i istorijsko ogledaju jedno u drugom. Napisan stilom koji se pamti – snažnim, gotovo filmskim, često jezivim, ali jednako fascinantnim slikama. Staljin nije slučajno izabran. On nije samo čovek, već oličenje sistema koji ga je stvorio i nadživeo. Prisutan je i danas: u političkim mitologijama, obožavanju „čvrste ruke“, potrebi da se strah proglasi vrlinom, a podaništvo predstavlja kao izbor. Zato roman o njemu nije samo roman o prošlosti – štaviše, Milenkovićev Džugašvili deluje kao neko ko je i dalje među nama…
„Oduvek tvrdim da je Staljin živ, sada za to imamo i dokaz!“
Laslo Vegel
Nebojša Milenković (Niš, 1971) je kustos, pisac i građanski aktivista. Diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao muzejski savetnik zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Uređivao Jugoslovensku biblioteku haiku poezije „Macuo Bašo“ (1990−1996) kao i Časopis za istoriju i teoriju umetnosti Anomalija (2006−2007). Zbirke pesama: Usta zrelog kestena (1989), Teskoba svetlosti (1990), Ogledalo za snove (1994), Tihost (1996), Sezona divljeg voća (1999) i Čišćenje snega (2004). Knjiga priča: O Harmsu i drugim demonima (2016). Istorijsko-umetničke studije: Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva (2006) i Zbogom avangardo!, O jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi 1968–1972 (temat časopisa Gradac, 2022). Umetničke monografije: Ich bin Kunstler Slavko Matković (2005), Szombathy art (2005), Vladimir Kopicl: Ništa još nije ovde ali nekioblik već može da mu odgovara (2007), Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde (2011), Slobodan Šijan: Moraću da skrenem (2013), Natrag: BožidarMandić i Porodica bistrih potoka (2015) i Ilija Šoškić: Akcione forme (2018, sa Zoranom Erićem). U izdanju Akademske knjige objavio romane: Nešto što strašno podseća na život: Kratka istorija letenja u Subotici (2019) i erotsko-psihološki triler Savršen antitalenat za sreću (2021, 2022). Za književni rad dobitnik je nagrada na međunarodnom konkursu za haiku poeziju The International Itoen Haiku Poetry Contest u Tokiju 1996. I 1997, i Nagrade Ratkovićevih večeri poezije 1998. Stručna priznanja: Nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije, 2006, Nagrada „Pavle Vasić“, 2013. i Nagrada „Lazar Trifunović“, 2023. Za aktivistički doprinos zaštiti životne sredine dobio je Nagradu Porodice bistrih potoka 2012. Živi u Novom Sadu sa ćerkom Nikolinom Aleksandrom i mini-šnaucerkom Lili.
