Bila je od posebne vrste: ni „od kamena“ ni „od gline“ bila je sazdana. Pa čak – ni „od ploti“. Kao „varlјiva pena morska“. Od vazduha i vode – ne vazduh i ne voda. Od talasa i stene – ne talas i ne stena. Na granici stihija – u sudaru stihija. Sudar stihija. Tek što se popela na vrh talasa, razigrana i šumna – a već je poput čipke nestajala u pesak, pokorno i bez kreta. Ona, što umire u trenu
rođenja i vaskrsava pri svakom novom udaru vala – „srebreći se i sjakteći“. Trenutna i večna, promenlјiva i nepromenjena – Psiha. Živa Duša.

Pavel Jevgenjevič Fokin