U vremenu kada je egzistencijalna kriza postala hronično stanje i nova stvarnost po kojoj se krećemo, tražeći utočište u suludom umirivanju da „svima je tako“, kada reči kojima iskazujemo strahove, sumnje i nelagodu našeg bića zvuče, od silnih ponavljanja, pre kao odjek floskula nego iskreni vapaj, knjiga Ota Horvata se pojavljuje kao hronika intimne svakodnevice začaranog kruga ličnog bitisanja u vrtlogu  univerzalnog. Ovih četrdeset i devet momenata, izdvojenih i otetih iz skupa trenutaka koji sačinjavaju ono što nazivamo jednim životom, grade delikatnu arhitekturu osmatranja sveta očima svedoka, (sa)učesnika i povremenog ironičnog komentatora. I svaki taj momenat je trenutak misli, trenutak osećanja, trenutak doživljaja, trenutak sukoba onoga što vidimo i onoga što osećamo; duboko intimni fragmenti, skladno povezani šapatom unutrašnje logike emocija i misli, gde naracija ima funkciju izgovora da se dočara konflikt između unutrašnjeg i spoljnog sveta.

Iz recenzije Marije Nenadić