Vasja, volim te i želim da ti pomognem. Najpre pomišljam da nešto treba da ti poručim muzikom: mi tako jedino razgovaramo sa više od nekoliko reči. Sviramo Betovenovu Krojcerovu sonatu, onu u kojoj klavir ima veću ulogu i tu ja ponovo vrebam priliku da Vasji saopštim koliko ga volim, a on, on se čak ni ne okreće. Najviše voli da prisloni violinu uz levi obraz, okrene uho ka voljenom instrumentu i sluša ga kako peva. Tada zatvori oči i ne primećuje ni mene, ni publiku, ni čitav svet koji po njegovim rečima, evo, počinje da se ruši. Čekam priliku u Krojcerovoj sonati i jasno mu poručujem koliko ga volim, ali on isprva oči ne otvara i levi obraz ne odvaja od crvenog obraza svoje violine. Onda otvara iznenada oči: poruku je čuo kroz šumu Betovenovih nota, svira i on malo drugačije, toliko da samo ja to mogu čuti. I kaže mi… šta mi kaže? Ne, ne, ništa ne želi lično da mi poruči: opet mi se obraća kao dobri bog i kao da mi poručuje da sam i ja deo cele te prirode koja neće izumreti, jer samo on, on njen bog, mora da ide na put…

Iz priče „Jedna ljubav”