Napravimo Srbiju opet velikom! – ovom hibridnom parolom u kojoj su se stopili Trampov predizborni slogan i fama o polubauku Garašaninovog „Načertanija“ koji još uvek polukruži poluevropom slovenačka grupa „Lajbah“ je najavila svoje martovske koncerte u Beogradu. Mediji su ovakvu poruku protumačili kao pružanje podrške studentima čija gibanja ove zime tresu Srbiju poput žestoke putne groznice. Veliki studentski marševi mira, ljubavi i plakanja nisu preduzeti da bi se ostalo u mestu, već kako bi se srpsko društvo upustilo u avanturu ko zna kog po redu povratka u budućnost. Sada još samo valja izabrati onaj pravi put na istorijskom raskršću koje ovih dana najpre podseća na scenografiju Beketovog Godoa.

Jednako je, međutim, čemeran i prizor izgorelih delova Los Anđelesa. U razmere katastrofe lično su se uverili novoizabrani američki predsednik Donald Tramp i njegova supruga Melanija, kada su odmah nakon svog povratka u Belu kuću obišli zgarišta naselja nestalih u požaru holivudskih razmera. Kao da je i sama deo „Lajbahove“ propagandne mašinerijice, gospođa Tramp je sa jednom ženom kojoj je vatrena stihija odnela celokupnu imovinu razgovarala na našem jeziku. I umesto da se dogovore kako najbolje da pomognu pogorelim pečalbarima iz Malibua, ovdašnji narodi i narodnosti su se posvađali oko toga na čijem je to našem jeziku onako lepo govorila Melanija!

Svi se, ipak, slažu da nije govorila slovenački, koji je, da ne zaboravimo, maternji jezik i Petera Handkea. Sem te biografske podudarnosti, lepu manekenku iz Dolenjske i velikoga pisca iz Koruške ne povezuje ama baš ništa. Ali to je i više nego dovoljno da Melaniju i Handkea svrstamo u red više ili manje značajnih ljudi koji su sa severozapadnih granica Balkana uticali ili još uvek utiču na paradigmu jugoslovenskog kulturnog prostora.

Ovaj kulturološki saobraćaj je, naravski, i dalje dvosmeran, ali tri i po decenije nakon osamostaljenja Slovenije, teritorija koja se prostire južno od „Ikeine“ robne kuće u okolini Zagreba Melanijine zemljake danas privlači mahom kao svojevrsni balkanski Makondo. Ova egzotična naklonost najčešće se ispoljava u zadovoljavanju gastronomsko-muzičkih apetita gde ćevapi i turbo-folk tvore sinergijsku mućkalicu brendiranih stereotipa. No, ispod površine na kojoj se tokom zagrejavanja Luke Dončića pred početak NBA utakmice sa razglasa ore hitovi Vere Matović i Ane Bekute odigravaju se naizgled nevidljivi, a opet produktivni procesi koji potvrđuju kulturološku uzajamnost i snažnu povezanost slovenačkog severa i slovenskog juga.

Ovo prožimanje je svoj zenit dostiglo tokom dvadesetog veka, u kome je i na prvi i na drugi pogled i kod nas i u svetu bilo mnogo više krvi i smrti nego osmeha i kulture. Pa ipak, uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima, priča o našim nimalo tajnim međusobnim vezama  zapravo jeste priča o herojskom insistiranju na kulturi. U Kekecovom zavičaju je oduvek postojala svest o životnoj važnosti knjiga, dok se zarad zvona i praporaca i dan-danas dolazi u Skadarliju.

A kako je to sve izgledalo na licu mesta, sjajno pokazuje knjiga Vladimira Petrovića Slovenački XX vek.

Da odmah razočaramo ljubitelje fudbala, knjigu portreta znamenitih Slovenaca i Slovenki dvadesetog veka nije napisao čuveni fudbaler Crvene zvezde Vladimir Petrović Pižon, nego još uvek mlad pisac koji svoj nadimak tek treba da zasluži. Ali, u načinu na koji Petrović povezuje više ili manje poznate, te važne i naizgled manje bitne činjenice iz života slovenačkih pisaca, političara, lekarki i rok muzičara pomalo podseća na Pižonove nezaboravne centaršuteve koje je izvodio sa umetničkom elegancijom ka kojoj njegov znatno mlađi imenjak i prezimenjak vidno teži.

Većinu tekstova objavljenih u ovom lepo opremljenom izdanju, koje je uoči Beogradskog sajma knjiga 2024. objavila novosadska „Akademska knjiga“, Petrović je prethodno objavio na veb-portalu Oko Javnog medijskog servisa Srbije, koji sa visokom svešću o značaju uvida najšire javnosti u najrazličitijih znanja već tri godine uređuje Nebojša Grujičić. Zahvaljujući tome, Petrović je dobio priliku da se na povlaštenom mestu oproba u pisanju tekstova koji bi se najpre mogli okarakterisati kao feljtoni, u onom najboljem smislu te odavno izraubovane reči. Tako je domaća publika dobila priliku da čita iscrpne tekstove o Ivanu Cankaru, Davorinu Jenku, Vitomilu Zupanu, Marku Brecelju i drugim Slovencima i Slovenkama koji su za sobom ostavili dubok trag u istoriji ne samo svoga naroda već i u istoriji Jugoslavije.

Glas o izuzetnoj vrednosti i važnosti ovih tekstova ubrzo je stigao pod Triglav, pa je ideja o objavljivanju knjige zapravo došla kao predlog slovenačkih institucija čiji je zadatak da brinu o slovenačkom kulturnom nasleđu. Ispostavilo se kako o Slovencima i Slovenkama kojima se u svojim tekstovima bavio Vlada Petrović niko tako ili slično nije pisao ni na licu mesta, u samoj Sloveniji!

To, naravno, nikako ne znači da o ličnostima kojima se Petrović bavio u Sloveniji nisu objavljivane naučne studije ili monografije namenjene najširoj javnosti. Ali nikome nije palo na pamet da sve te ljude kojima su dizani spomenici predstavi u tako uzbudljivom svetlu. Od svake Petrovićeve dokumentarne pripovesti iz ove knjige mogao bi da se snimi kakav dobar dokumentarni film ili čak odlična igrana TV serija. To se pre svega odnosi na priče o jugoslovenskom obaveštajcu Vladimiru Vauhniku i nacističkom zločincu Odilu Globočniku.

Film o jugoslovenskom vojnom atašeu u Berlinu u vreme kada je u prestonici Trećeg Rajha jugoslovenski ambasador bio Ivo Andrić najpre bi mogao da bude nalik britanskim špijunskim dramama u kojima se mnogo više insistira na metafizici nego na akciji. O Globočniku i njegovoj majci dao bi se snimiti film sličan Zoni interesa Džonatana Glejzera. Ali ništa manje atraktivne nisu ni priče o, recimo, Ivanu Cankaru ili Davorinu Jenku. U njima Petrović nenametljivo, ali magistralno ukazuje na pominjanu životnu prepletenost dvojice umetnika sa Srbijom i Beogradom.

Kako Petrović primećuje, Jenko je svetski rekorder po broju državnih himni koje je komponovao. Autor aktuelne srpske himne Bože pravde proživeo je na beogradskom Dorćolu najsretnije dane svoga života, koje je proveo zajedno sa glumicom Velom Nigrinovom, u koju su bili zaljubljeni Janko Veselinović i Matoš. Petrović na samom početku teksta o Cankaru otkriva kako poslednji direktni potomci pisca Sluge Jerneja i njegovog prava žive u Šapcu, gde se na gradskom groblju nalazi grob njegove sestre Neže i sestričine Zore.

Smrt i Jugoslavija su ključne reči i u Petrovićevoj priči o Ivanu Hribaru, „legendarnom gradonačelniku Ljubljane“ pod čijom je upravom podignut spomenik Prešernu u samome srcu slovenačke prestonice. Otkrivanju spomenika 1905. godine, kaže Petrović, „prisustvovalo je 20 000 ljudi, a ostalo je zabeleženo da su prisutni na kraju ceremonije zajedno zapevali pesmu ‘Hej Sloveni’“.

Hribar je sa mesta gradonačelnika otišao u zasluženu penziju 1938. godine, ali su posle okupacije Slovenije italijanske vlasti insistirale na tome da se on ponovo vrati na tu funkciju. Umesto kolaboracije, Hribar je izabrao smrt. Odmah nakon sastanka sa fašističkim glavešinama bacio se u Ljubljanicu, ogrnut jugoslovenskom trobojkom. Porodici je ostavio oproštajnu poruku u kojoj je napisao Prešernove stihove: „Manje je strašna noć u grobu crnu / no pod suncem dani koje ropstvo slama.“

Tema smrti i sahrane ispostavlja se kao veoma važna u pričama o piscu Vitomilu Zupanu i kantautoru Marku Brecelju. Po karakteru bandit, po sklonostima bokser, a po usudu robijaš, Vitomil Zupan je na kraju burnog životnog puta poželeo da ga sahrane u partizanskoj uniformi, iako nije mnogo mario ni za socijalizam, ni za Tita i partiju. Za sve te pojmove, ljude i institucije jednako nije mario ni Marko Brecelj, ali je uspeo da od sopstvene smrti načini još jedan umetničko-politički performans. Mediji su se, naime, „upecali“ na lažnu vest o njegovoj smrti, mada se zapravo radilo o najavi performansa na jednoj izložbi. Nekoliko meseci kasnije Brecelj je zaista umro, a mediji su ovu vest prvo dobro proverili pre nego što su je objavili. Prvi pevač grupe „Buldožer“ je možda i najbolji primer tananosti silnih veza koje nikada nisu prekidane između Slovenije i ostatka naše nekadašnje zajedničke države. I ako bismo morali da u tek dve-tri reči opišemo taj odnos, onda bi, možda, najbolje bilo citirati naslov jedne pesme „Buldrožera“ koji glasi Odmah kaži da. Jer, zaista, iz Petrovićevih povesti o sudbini Slovenaca i Slovenki koji definišu slovenački dvadeseti vek prosto isijava ova opredeljenost za pripadanje ideji u čijoj suštini stoji velika ideja slobode.

Možda je jedno poglavlje knjige Slovenački XX vek moglo biti posvećeno, recimo, Bojanu Križaju, koji je u ime svih sportista što su učestvovali na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu, u februaru 1984. godine, na stadionu „Koševo“, izgovorio zakletvu na slovenačkom jeziku. Kad smo već kod sporta i razonode, zašto na samome kraju ne reći kako je na utakmici baraža Lige konferencija između fudbalskih timova Borca iz Banje Luke i Olimpije iz Ljubljane pobedonosni gol za tim iz Republike Srpske u poslednjim trenucima meča postigao – Sandi Ogrinec.

 

Vule Žurić

Izvor: Prosvjeta, Zagreb, broj 184/185

Više o knjizi na: https://akademskaknjiga.com/katalog/slovenacki-xx-vek