Učenje nemačkog filozofa Artura Šopenhauera spada u početak epohe savremene filozofije. Ono poseduje karakteristike prelaska iz filozofije novog veka – nadasve njene poslednje faze u liku klasičnog nemačkog idealizma, u ono što je za njom usledilo, što govori da ga odlikuje duh i jedne i druge epohe. U Predgovoru za knjigu O četvorostrukom korenu stava o dovoljnom osnovu, koju čine njegova disertacija (1813) uz kasnije izmene i dopune (1947), Šopenhauer kaže: „Ova elementarnofilozofska rasprava … postala je podloga celog mog sistema.“ Izlažući svoje shvatanje osnova svega postojećeg u formi saznajno-teorijskog problema načela o osnovu, filozof pokušava i da razreši pojmovnu i terminološku zbrku u vezi sa različitim vrstama osnova. Pritom on razlikuje četiri oblika generalnog načela o osnovu: stav o dovoljnom osnovu bitka, postajanja, postupanja i saznanja, na temelju čega će izgraditi celovit sistem svoje metafizike volje.