U autobiografskom romanu Beskućnik Namik Kabil postavlja univerzalno i intimno pitanje, gde nam je kuća, u Trebinju, Minhenu, Sarajevu ili tamo gde se rado vraćamo. To pitanje dobija novi zamah kada sećanja počinju da blede i kada želimo da podvučemo neke važne crte u životu.

Autorova kuća postaje glavna junakinja nostalgične i nežne, ali istovremeno i bolne i tužne pripovesti o ljubavi, porodici, besmislenosti rata, dramatičnim selidbama, o gubicima, prijateljstvima, sećanju… Ona se pretvara u posebnu pozornicu, u neku vrstu sabirnog centra kroz koji se, kao na filmu, smenjuju scene života koji je nestao zauvek.