Efekat cijanida toliko je snažan da postoji samo jedno svedočanstvo o njegovom ukusu: početkom XIX veka tridesetdvogodišnji indijski zlatar M. P. Prasad, koji je uspeo da zapiše tri reda nakon što ga je progutao: „Lekari, probao sam kalijum cijanid. Prži jezik i gorkog je ukusa“, stajalo je u poruci koju su pronašli pored njegovog leša u hotelskoj sobi koju je iznajmio u nameri da prekrati sopstveni život. Tečni oblik tog otrova, u Nemačkoj poznatiji kao Blausäure (plava kiselina), vrlo je nepostojan; ključa na dvadeset i šest stepeni Celzijusa dok u vazduhu ostavlja blago bademastu aromu, sladunjavu i delimično gorku, što nisu svi u stanju da osete, budući da to zahteva da imate naročit gen koji četrdeset odsto čovečanstva uopšte i nema. Kao posledica te evolutivne nepredvidivosti stoji mogućnost da jedan dobar deo onih koji su ubijeni ciklonom B u Aušvicu, Majdaneku i Mauthauzenu čak nije ni osetio miris cijanida koji je ispunjavao gasne komore, dok su drugi skončali udišući istu onu aromu koji su osetili vinovnici njihovog uništenja nakon što su zagrizli suicidne kapsule.

Decenijama unazad, prethodnik otrova koji su nacisti koristili u logorima smrti – ciklon A – korišćen je u vidu pesticida kojim su orošavali pomorandže u Kaliforniji, a služio je i za istrebljivanje vaši u vozovima u kojima su se skrivale na desetine hiljada me-ksičkih imigranata po ulasku u Sjedinjene Američke Države. Drveni vagoni ostajali bi obojeni dopadljivom plavičastom bojom, istom onom koja se i danas može uočiti na zidovima Aušvica; obe duguju svoje pravo poreklo cijanidu, koji je 1782. izolovan iz prvog modernog sintetičkog pigmenta, Pruskog plavetnila.

Tek što se pojavio, izazvao je pravu senzaciju u evropskoj umetnosti. Zahvaljujući pristupačnoj ceni, Prusko plavetnilo je za samo nekoliko godina u potpunosti zamenilo boju koju su slikari koristili još od renesanse kako bi ukrasili Bogorodičin plašt i anđeoske odežde. Ultramarin, najskuplji i najprefinjeniji od svih plavičastih pigmenata, dobijao se mlevenjem lazurita iz pećina u dolini reke Kokča, u Avganistanu. Taj mineral, pretvoren u sitni fini prah, davao je tako dubok ton indiga da je mogao biti ponovljen samo hemijskim putem, kada je, početkom XVIII veka, švajcarski proizvođač boja i slikarske opreme Johan Jakob Dizbah, izumeo Prusko plavetnilo. On je to učinio greškom. Nameravao je zapravo da proizvede karmin-crvenu koja se dobija usitnjavanjem ženki miliona košinela, sićušnih buba koje parazitiraju na nopal kaktusu u Meksiku, Centralnoj i Južnoj Americi. Reč je o veoma osetljivim insektima koji su znatno zahtevniji od svilenih crva, budući da njihovim telima, obraslim beličastim dlačicama, vrlo lako mogu nauditi vetar, kiša i mraz, ili ih mogu rastrgnuti pacovi, ptice ili gusenice. Njihova krv boje skerleta bila je – pored zlata i srebra – jedna od najvećih dragocenosti koje su španski konkistadori preoteli južnoameričkim starosedeocima. Zahvaljujući njoj, španska kruna je uspostavila viševekovni monopol u proizvodnji karmin boje. Dizbah je tome pokušao da stane na put sipavši sale tartari (kalijum bitartrat) u filtrat sa ostacima insekata koji je načinio jedan od njegovih pomoćnika, mladi alhemičar Johan Konrad Dipel. Mešavina, međutim, nije rezultirala jarko crvenom bojom košinela, već jednom nesvakidašnje lepom plavom, zbog čega je Dizbah pomislio da je otkrio hsbd-iryt, autentičnu boju nebeskog svoda, legendarnu plavu kojom su Egipćani ukrašavali lica svojih bogova. Formulu koju su egipatski sveštenici vekovima čuvali, ugrabio je jedan grčki kradljivac, netragom nestavši nakon pada Rimskog carstva. Dizbah je svoju novu boju nazvao „Prusko plavetnilo“ kako bi uspostavio jednu intimniju, dugoročnu vezu između svog nasumičnog otkrića i imperije koja će po slavi i čuvenju nesumnjivo nadmašiti sve prethodne. Morao je biti, razume se, mnogo vispreniji i sposobniji, uz to pomalo i prozorljiv, kako bi donekle mogao da nasluti njenu buduću propast. Dizbahu ne samo da je nedostajala uzvišena imaginativnost, već i osnovne trgovačke i poslovne veštine neophodne da bi uživao u materijalnim blagodetima svoga otkrića, dospevši u ruke njegovom finansijeru, ornitologu, lingvisti i entomologu Johanu Leonardu Frišu, koji je njegovo plavetnilo pretvorio u zlato.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa popustom od 25%: https://akademskaknjiga.com/katalog/kada-prestanemo-da-razumemo-svet