Budući da nije postala gitaristkinja, kao što se spremala (premda ne i koliko je bilo potrebno), Mirjana Ognjanović je počela da se bavi književnim prevođenjem, pisanjem i novinarstvom. To joj je lakše polazilo za rukom. Verovatno zbog dobrog sluha i osećaja za ritam, a bez mukotrpnih uvežbavanja zadatog notnog teksta. I uopšte, sve to je nije sekiralo. I tako, u stanju bezbrižne obamrlosti izazvane nesanicom, prvi put je ugledala slike Slavka Krunića. I gle! Posmatrajući ih, učinilo joj se da čuje tonove neke davno poznate muzike. Nije dugo razmišljala o kojem je instrumentu reč, jer je bilo izvesno da je to onaj instrument koji se obgrljen drži blizu srca. I umesto da tu muziku zapiše kao melodijski diktat, lukavo se odlučila za reči. Smatrala je to dugo očekivanom srećnom slučajnošću. I preimućstvom!