Jurij Mihajlovič Lotman (1922–1993) rođen je u Petrogradu u jevrejskoj porodici. Tamo se i školovao i završio Filološki fakultet Lenjingradskog univerziteta (1950). Mobilisan je na drugoj godini fakulteta, u oktobru 1940. godine. Služio je kao vezista u artiljeriji, bio ranjavan. Nagrađen je Ordenom crvene zastave, Ordenom otadžbinskog rata drugog reda, Medaljom za hrabrost i Medaljom za ratne zasluge. Posle diplomiranja zaposlio se kao predavač u Pedagoškom institutu u Tartuu (Estonija). Godine 1954. prelazi na Tartuski univerzitet, a od 1960. do 1977. je šef Katedre za rusku književnost. Doktorirao je na Lenjingradskom univerzitetu 1961. godine s tezom „Putevi razvoja ruske književnosti u periodu pred dekabristički ustanak”. Tokom šezdesetih godina razrađuje strukturno–semiotički pristup proučavanju književnosti i kulture, te pokreće ediciju „Radovi o znakovnim sistemima”, iz koje nastaje čuvena Tartusko–moskovska škola semiotike. Od 1970. godine zbog kontakata s disidentima bila su mu zabranjena putovanja u inostranstvo. Za vreme perestrojke uključuje se u politički život Estonije, pa je biran u savet zastupnika Narodnog fronta Estonije (1988). Krajem osamdesetih godina na televiziji vodi autorsku emisiju „Besede o ruskoj kulturi”, koja je poslužila kao osnova za istoimenu knjigu. Bio je dopisni član Britanske akademije, član Norveške, Švedske i Estonske akademije nauka. Ostvario je velik uticaj na rusku nauku i kulturu. Među najznačajnija njegova dela spadaju: „Struktura umetničkog teksta” (1970), „Analiza poetskog teksta. Struktura stiha” (1972), „Semiotika filma i problemi filmske estetike” (1973), „Roman A. S. Puškina Jevgenije Onjegin: komentari” (1980), „Aleksandar Sergejevič Puškin: piščeva biografija” (1981), „Stvaranje Karamzina” (1987), „Kultura i prasak” (1992). Umro je u Tartuu, gde je i sahranjen.