Kada je godine 1929. izdavač Bernar Grase pročitao u rukopisu roman David Golder njegovom oduševljenju nije bilo kraja. Odlučio je da ga bez odlaganja objavi. Međutim, kad se spremio da potraži autora, primetio je da mu je ovaj, najverovanije u strahu od neuspeha, pošiljku uputio anonimno. Izdavaču nije preostalo drugo nego da preko malih oglasa pozove tajanstvenu osobu da mu se neizostavno javi.

Nekoliko dana kasnije pred njim se pojavila jedna mlada žena, Irena Nemirovski. Grase je imao muke da poveruje da bi ona mogla biti autor tog vrcavog, briljantnog, prilično okrutnog, a pre svega izvrsno napisanog, romana. Onakvog, kakav „polazi za rukom“ kada se dostigne životna i umetnička zrelost. Zadivljen, ali još uvek pomalo sumnjičav, postavio joj je brojna pitanja da bi se uverio da nije pozajmila ime nekom mnogo poznatijem piscu koji je iz svojih razloga želeo da ostane u senci. Po izlasku iz štampe Davida Goldera kritika je jednodušno pozdravila novopridošlu u književno jato. Irena je u Francuskoj živela tek nepunu deceniju, ali je francuski govorila i pisala od rane mladosti. Ona je rođena u Kijevu 1903. kao jedina kćer imućnog bankara jevrejskog porekla, Leona Nemirovskog. Prezaposlen i često odsutan, bankar je vaspitanje svoje jedinice prepustio domaćim učiteljima, doduše najboljim. A, mlada devojka koja nikada nije dobila ni najmanji znak majčinske ljubavi i pažnje, provela je usamljeno detinjstvo gajeći neobuzdanu mržnju prema njoj.

U času izbijanja Oktobarske revolucije, porodica Nemirovski preobučena u prosta narodska odela, žuri da izbegne u Finsku pre nego što granice budu zatvorene. Irena čitavu godinu uzaludno sanja o povratku. Njen otac se više puta tajno vraćao u Rusiju pokušavajući da spase svoj imetak. Kada više nije bilo nade, krenuli su dalje u pravcu Štokholma, a odatle trgovačkim brodom do Ruana. Sledeća etapa bio je Pariz u kome je Irenin otac uspeo da, u podružnici svoje banke, povrati prvobitno bogatstvo. Irena se upisuje na Sorbonu i diplomira na književnosti. Njen roman ovenčan uspehom i ubrzo prenet na ekran kao prvi francuski zvučni film, nije početnički pokušaj. Debitovala je u književnosti kratkim pričama koje su joj redovno objavljivali književni listovi i časopisi. Sa osamnaest godina,1923. objavila je svoj prvi roman, Nesporazum, a potom i razvijenu novelu, Napredno dete.

Uprkos njenoj ljubavi prema Francuskoj, jeziku i kulturi te zemlje, uprkos tome što je postala poznata književnica i kretala se u najvišim društvenim krugovima, Irena nije stekla francusko državljanstvo. Međutim, nakon čitave decenije obeležene porastom antisemitskog raspoloženja, posebno nakon donošenja, u junu 1940, prvh zakona koji Jevrejima određuju inferioran društveni i pravni status, biti strankinja i Jevrejka značilo je izložiti se ogromnom riziku. Utoliko pre što ona više nije bila sama. Udala se i postala majka dveju devojčica. Pokrštena na brzinu u katoličanstvo, ona se krije sa porodicom u jednom selu u Burgonji. Sledeće dve ratne godine mnogo čita i neprekidno piše. Potpuno lucidna, ni trenutka se ne zavarava da će izbeći hapšenju i opštem ludilu. Sačinjava testament u kome za dečjeg tutora određuje njihovu dadilju, a zatim ostavlja precizna uputstva nabrajajući dobra koja je prodala da bi im obezbedila sredstva za kiriju, hranu, grejanje ili lekove. Nijedne reči revolta. Njen poslednji izdavač, Alben Mišel, nastavlja da je objavljuje pod dva muška pseudonima: Pjer Neri i Šarl Blanka. Ona grozničavo počinje knjigu od hiljadu stranica i u pet delova, komponovanu poput simfonije. Nazvala ju je Francuska svita. Njen prvi deo, Oluja u junu, slika debakl 1940. i bezvoljnu, poraženu i okupiranu Francusku.

U julu 1942, francuski žandarmi zvone na njenim vratima i odvode je. Konvojem broj šest upućena u Aušvic gde je umrla nekoliko sedmica kasnije. Irenin muž, u očajničkom nastojanju da je spase, piše maršalu Petenu predlažući sebe namesto supruge zato što je ona od detinjstva slabog zdravlja. Odgovor vlade iz Višija bilo je njegovo hapšenje u oktobru iste godine. Neobjavljena dela Irene Nemirovski stigla su do nas danas gotovo čudom. Njene male kćeri su, bežeći i krijući se do kraja rata, sa sobom nosile kožni koferić sa rukopisima svoje majke. Međutim, proteći će decenije pre nego što ga budu otvorile da pročitaju dragoceni i bolan sadržaj…

Memorijal holokausta u Parizu, posvetio joj je veliku retrospektivnu izlozbu sa mnoštvom arhivskih dokumenata prvi put dostupnih publici. Njenim posthumno objavljenim delima dodeljene su najveće književne nagrade.

Mirjana Uaknine

Knjigu možete poručiti sa popustom od 25% na stranici: https://akademskaknjiga.com/katalog/david-golder/