У књизи „Песме и записи”, коју је за Сабрана дела Александра Тишме у издању Академске књиге приредио Ђорђе Деспић, налазимо и Тишмин есеј „Пут испуњења и пораза”, објављен марта 1952. у „Летопису Матице српске”. Пишући на десетогодишњицу смрти Штефана Цвајга о противречјима двадесетог века, о добу „вртоглавих напредака човекових и његових најцрњих падова”, Тишма се пита: „нисмо ли на трагу очовечења човековог, а није ли тај праг већ крвав и блатан?”

Описујући Цвајга као „мартира свога времена које се превија у порођајним мукама новога доба”, Тишма се већ на почетку списатељске каријере доказује као неко ко, по речима Горане Раичевић, поседује „маестралне увиде у људску природу”; ти увиди неће бити резервисани само за за болне анализе унутрашњих светова, већ и за пишчев порив да свет око нас представи сурово и егзактно, не бежећи од кошмарних призора.

Рат се у књижевности очитава из перспективе како ветерана и хероја, тако и пасивних учесника, жртава и сведока. Јунаци Александра Тишме нису једини који „репрезентују табуизиране аспекте рата”, указује немачка слависткиња Ангела Рихтер: протагонисти многих књижевних дела носе се са нехеројским и понижавајућим димензијама рата као стања конфликта и антагонизма, а изазов је и само предочавање људског оклевања да се у питањима етике, историје и судбине заузме јасан став. „Тишма задире, на многим нивоима, у контекст културе сећања у Југославији 70-их и 80-их година, предњачећи пред југословенском историографијом”, пише Ангела Рихтер. „Већ његови књижевни ликови репрезентују табуизиране аспекте рата, отпора и стварности логора: Јеврејин Блам случајно преживи и осећа се кривим јер није испунио предодређену му судбину; јеврејски капо је преживео, зато што је – користећи лажни идентитет – мењао страну и постао угњетач; полујеврејки Вери Кронер је логорска проституција уписана у тело, чиме је њена траума постала непревладива; младог Средоја Лазукића гротескна случајност води у партизане. Списак таквих и сличних примера је дуг.”

Суочење с ратом суочава и са немоћи језика да адекватно представи како зло које долази споља, тако и немоћ унутар бића. Тишма се бавио насиљем, његовим настанком и деловањем, насиљем као клицом у сваком без разлике, која вреба погодан тренутак да букне, неретко управо као одбрана од претходно почињеног насиља или као одговор на њега. У средишту радње   романа „Вере и завере” нису само ратна збивања која су се различито одразила на породице Рудић, Шултејс и Патак као представнике новосадских Срба, Немаца и Јевреја, већ   и имовинска питања као важна накнадна тема која ће осветлити послератни однос победника и поражених. Тишма се надноси над национализацију имовине и повраћај одузетог као на накнадне ефекте ратне трагедије, показујући да нема победника, будући да није преостао нико ко би сачувао моралну чистоту и душевни мир.

По речима Славка Гордића, Тишму занима структурно повлашћени положај антијунака: један такав је Сергије Рудић из „Вера и завера”, који након у рату и миру проживљених тридесет и осам година себе види као промашеног човека, обележеног сагрешењима произашлим из слабости и пасивности. Обузет осећањем стида и кривице због неприпадања и располућености како у ратном тако и у мирнодопском животу, Сергије у вртлогу закаснеле романсе са Инге развија осећај силништва и поседовања који га потакну на идеју да убије њеног мужа („убиство у мирно доба, због жене – за то се не добијају ордени, не уписује се име у споменице и хронике“), иако зна да би тиме изгубио „то мало неба одозго, траве под ногама, сна у сопственом кревету”, „могућност да се окушава макар и у бесмисленим или погрешним љубавима”.

На крају Тишминог романа „Употреба човека”, логорашица Вера Кронер и партизански официр Средоје Лазукић читају интимни дневник Ане Дрентвеншек, зване једноставно Госпођица. Она је преминула  у децембру 1940, пре вртлога рата који је Средоју и Вери доделио тешке трауме и трагедије. Поверен Вери да га уништи после Госпођицине смрти, дневник израња на видело у од окупатора ослобођеном Новом Саду, како би посведочио о непредвидљивости људских судбина и неминовности патње. Управо стога што, избегавши рат, није избегла несрећу и патњу, Ана Дрентвеншек постаје везивно ткиво вишеслојног романа о ратним и поратним судбинама новосадских Срба, Јевреја и Немаца. Текст Аниног дневника удружује Средоја и Веру у искушењу дешифровања једне личне историје, али их доводи и до нежељених аутопројекција. Иако би Госпођицина исповест требало да буде контрапункт логорском страдању Вере Кронер, она указује на идентичне елементе сексуалне експлоатације и душевне резигнираности и на –   како Вера са очајничком упорношћу понавља – помиреност са судбином. Женама у Тишмином свету као да је једино дато да буду колатералне жртве у рату и миру, да мимо своје воље буду предмет жудње или агресије.

Тишмина аутобиографија као есејизирање сећања, тема и приватних и политичких, води препознавању себе у улози посматрача историјских догађаја: како другачије, кад неко већ са седамнаест година жели да постане писац? Пишући о Тишмином роману „Широка врата”, Радослав Петковић дотиче се његових животних и поетичких избора: „Он се на више места, посебно у својој путописној прози, поиграва са претпоставком шта би било да је било, тачније да је у неком животном тренутку донео некакве друге и друкчије одлуке: рецимо, да се одлучио да напусти земљу, да емигрира, јер се ради о времену када одлазак из земље није био ни лак ни једноставан, те да оде, рецимо у Париз или Њујорк. Уверен је да би тамо живео лакше: не само у материјалном смислу, што се често поводом таквих дилема и одлука помиње, већ и на низ других начина; тај свет би му био ближи. Како године одмичу, Тишма све мање осећа блискост са својим окружењем, дистанца, осећање неприпадања све више расту и све је склонији уверењу како би се тамо, негде другде, осећао, у најмању руку, слободнијим. Али, са друге стране је уверен да би сви добици, несумњиво бројни и значајнији, били плаћени огромном ценом: тамо не би могао писати или, у најбољем случају, не би се могао у тој мери предати писању као што је могао овде. А за њега је, сасвим прустовски, писање суштина егзистенције.”

У студији „Биографије и ожиљци: Киш, Пекић, Тишма” (КОВ, 2022), Гојко Божовић нас уверава да су Тишмини јунаци „људи који су пристали на околности”: „Тишмине повести су толико потресне и упечатљиве баш зато што су одустале од утехе.” Тишма писац није одустао од трагања за испуњењем, поразима упркос.

Владислава Гордић Петковић

Извор: Вечерње новости, 16. јануар 2024.