„Žensko je.“

Počinje jednom rečju, kao svetlost i tama, kao tama koju odagna svetlost.

Ta reč koju čuješ više puta iz usta Katrin Bernar, zatim od svoje majke dok, bela kao kreč, glave položene na jastuk, telefonom saopštava novost; slušaš je često od prvog dana, ali to ne znači da je razumeš. Tačnije, očigledno je ne razumeš. Reč „žensko“ nema za tebe nikakav smisao, kao ni reč „muško“ koja se na trenutke javlja u razgovorima tvoje majke. Malo-pomalo, kako se budu pojavljivale druge reči, primetićeš da je ova reč uvod u nešto. Shvatićeš da nije reč samo o neutralnoj opasci, o konstataciji, kako bi se moglo zaključiti iz onog „žensko je“, već prvenstveno o odnosu prema svetu; indirektno, ako se tako može reći. „Žensko je“ znači pre svega „nije muško“. Međutim, prvo treba da čuješ i druge reči.

Otkrivaš svoju porodicu. Prvo preko uha, zatim preko oka i dodira. Pre svih, tu je mama. Mama je prva reč koju naučiš, a to je žensko ime. Da si muško, bilo bi isto, isto bi tako mumlala mama­ – tata dođe kasnije, dokazano je. Bilo da si muško ili žensko, prvo zavoliš mamu. Ljubav je, u osnovi, žena. Skeptici tvrde da je mama prva reč samo zato što ju je najlakše izgovoriti. Mmmmm, usne to prirodno izgovaraju kada traže dojku. Bilabijalni konsonant je zgodan za mljackanje malca kad ogladni. Mama znači njam-njam, kažu skeptici, to je poziv dojki, potvrđen fonetikom. Ljubav je, u osnovi, dojka, ništa više. Da, ali ta dojka pripada ženi. Okrugla, naduvena od mleka, hraniteljka. Tate je nemaju, primetićeš. Već primećuješ. Kad te tata uzme u naručje, nema ničeg za klopu,  ispod bele košulje potpuno je ravno. Ispod kravate nada. Verovatno te zbog toga ne uzima često u naručje. Da li bi te češće uzimao u naručje da si muško? Verovatno ne bi, jer šta god da si, u toj fazi si samo beba koja balavi. Osim toga, muškarci nemaju toliku potrebu za maženjem. Ono ih omekša. Uprkos svemu, postavlja se pitanje. S jedne strane, mama je uvek tu. Ti se dereš, ona stiže. Gladna si, pojavljuje se njena dojka. Upiškiš se u pelene, presvuče te. Smrdiš, stavi ti mirišljavi puder. Zubi ti rastu i to te boli, ona ti pruži žirafu da glođeš. Plašiš se mraka, ona upali noćnu lampicu. Nekad brže, nekad sporije. Tata ne radi ništa, primetićeš. Primećuješ takođe da je mamin glas blag i nežan: ljubavi, pile moje, lepoto mamina, milo moje, pevuši da te uspava. Grublji glas, onaj koji ćeš uskoro povezati sa svim ravnim i dlakavim grudima, kuglom u grkljanu i  pantalonama, ima upitni prizvuk: kako je beba? gde mi je košulja? kad ćemo jesti? Sve u svemu, tatin glas postavlja mnogo pitanja, a mamin glas odgovara. Uopšteno govoreći, mamino telo je ovde i sada, šetaš s njim, iz njenog naručja otkrivaš kuhinju, kupatilo, sobu, dok je tatino telo negde drugde, iza vrta, izvan tvog vidnog polja. Tatin glas se ne obraća tebi, on govori o tebi, povremeno i naučno (eritem guze, pumpa za mleko, vakcine nema na tržištu, dok te mamin glas povezuje s nekom rečju ili stvari, nekim osećanjem ili pokretom (činija, kadica, poljubac, toplo, čedo moje, ljubavi). Pojam tate je odsustvo, tata nije tu, dok mama jeste. A kada se dogodi da ne odgovori, maminu ulogu preuzima drugi glas koji ima grudi i nosi haljinu, glas koji se odaziva na ime baša ili nana ili teta ili Žinet, blag i predusretljiv glas – takođe glas žene, sasvim očigledno. Jedan silogizam utiskuje se u premise tvog mozga: ljubav znači biti tu. Žene su tu. Dakle, žene su ljubav. Tvoja sestra je izuzetak od ovog pravila. Ona nosi haljinu, ima cvrkutav glas, ali obično nije tu, a kada jeste, ne osećaš se bezbedno. Nije, dakle, izvesno da je tvoja sestra žensko. Treba proveriti.

Povodom žena postoji jedna čudna stvar. Ti si žensko, podrazumeva se. Ali ti si i tatina kćerka. I mamina kćerka. Tvoj pol i tvoje srodstvo nisu razdvojeni. Imaš, i uvek ćeš imati, samo reč koja izražava tvoje biće i tvoje srodstvo, tvoju zavisnost i tvoj identitet. Žena je uvek povezana s nekim, žena nikada ne napušta porodicu. Dr Galio je dobio muško dete, dobio je sina. Ti imaš samo jedan ulaz u rečnik, on ima dva. Ova pojava s vremenom se ponavlja – kada odrasteš, postaćeš „žena“, ako bog da, „nečija žena“. Jedina reč koja te označava nikad ne prestaje da ističe tvoj jaram, uvek te povezuje s nekim – s roditeljima ili suprugom, dok muškarac postoji za sebe, u jeziku je to iskazano, kasnije će ti gramatika to objasniti, u školici za devojčice, koja se nalazi pored školice za dečake, reći će ti da „muški rod ima primat u odnosu na ženski“. To ćeš jednog dana morati naučiti napamet, mada ti to znaš od prvog dana. Za slučaj da to nisi dobro zapamtila, pastor će ti ponovo objasniti u slikovitijem obliku. Bog je stvorio Adama, a kada je uvideo koliko je usamljen, sklepao mu je drugaricu od jednog njegovog rebra. Eva je rođena iz jednog komada muškog toraksa! Ma idi! Imaš osam godina, mogla si zamisliti da si rođena u kupusu, ili iz ruže, mogla si progutati i priču da te je donela roda, ali devojčica ili žena rođena iz jedne muške kosti, to ne. To je previše! Šališ se sa svojom sestrom na putu na veronauku: „Znači da Adam ima jedno rebro manje? Loše je prošao naš predak! Dečaci imaju rupu u grudima.“ Kada je trebalo da primiš prvo pričešće, imala si  četrnaest godina, pitala si kao iz topa: „Znate li, devojke, zašto je bog stvorio Adama pre Eve? Zato što je, pre nego što je stvorio remek-delo, morao napraviti skicu.“ Svi na veronauci su prsnuli u smeh. Pastor je zaključio da te godine nisi zrela za prvo pričešće. Nećeš se pričestiti. Nećeš se pričestiti nikada. Isus je samo tatin sin, a ti, ti nemaš muda. Međutim, ne trčimo pred rudu.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti sa popustom na našem sajtu