Baš dugo vremena, onoliko dugo koliko je potrebno da rastrošno raspe decenije poput nepotrebnog bakšiša, ličio je sebi na osobu osuđenu da živi u veštačkom i ružnom svetu lišenom svega, opasnom mestu gde su ljubav, razumevanje ili normalnost odavno ličili na vrlo opasnu nastranost.

Sva ta dešavanja poslednjih decenija, pojave mnoštva nerazumnih sukoba, svađa, ratova, siromaštva, opšte zapuštenosti grada u kojem je živeo od rođenja, samo su učvrstile njegovo već stečeno uverenje, podstičući ga na nenadane izlive gneva, na neke srdžbe kojima nije mogao identifikovati razloge.

Kada su se na meti njegovog sve učestalijeg, često i nekontrolisanog gneva počeli nalaziti psi lutalice i dokoni vrapci, rešio je da spas potraži u baštovanstvu i očuvanju i zaštiti prirodnog okoliša.

Da bar pokuša da sačuva sebe, ako već ne može planetu.

Da li je trebalo možda da se bavi politikom, prosipajući splavove pljuvačke i ljutnje po protivnicima?

Da galami, ne bi li svoju životnu osujećenost usmerio na nepostojeću prepreku koja ga je tokom života sprečavala da dosegne eventualni cilj?

Nije Božidar od tih, nije on od te kovine, pa zato u rodnom kraju, na samom obodu Telepa, raščisti davno zapušteno zemljište, sakupivši na jednu gomilu polomljene cigle, šipke zarđalog gvožđa, istrulele drvene sanduke, najlon kese, razne plastične predmete, prazne flaše s kojih su odavno otpale etikete, neki zarđali štednjak, dve automobilske gume i nekakav bicikl bez točkova.

Sa stamenom upornošću prekopa zemljište, poseja travu i posadi višnje, višnjičice zelene, kombinujući u glavi sledeće poteze koji će ga udaljiti od opasnosti da na javi, eventualno iz potihog nezadovoljstva, počne da lomi, ruši i povređuje svoje bližnje.

Kao mnogi.

Od tada je Božidar svakog dana zauzimao mesto pored prozora, kao na kakvoj iscrpljujućoj čeki, pažljivo motreći na baštu, prateći i beležeći nastupajuće promene.

Kao što je uvek motrio na sve i svakoga: na razularene vozače automobila, prevarante, pijačne preprodavce, na komšije i na svoju večno užurbanu ženu.

Pažnja nikada nije bila naodmet.

Budnost je bila vrlina kojoj se divio, taj skoro sedamdesetogodišnjak, još uvek pri dobroj snazi, zajedljivog lica, neuravnotežene naravi i duha opsednutog ponajviše crnim slutnjama.

Krupno građen, izgledao je kao dizač tegova u penziji ili kao traktorista kome nedostaje telesna odvažnost.

Uostalom, ko će sačuvati njegovu baštu u tom nezgodnom i poremećenom vremenu ako on sam to ne učini?

Tako bi on i provodio kraju svoje preostale zemaljske dane, ne očekujući ništa više nego da obuzdava, iza prozora, grehe srdžbe, gordosti i besa.

Sticaj okolnosti često, pored siromaštva i nedaća, poremeti očekivani poredak i sasvim prirodan tok stvari.

Tako se u sve to umešaše, a ko bi drugi, kao i uvek, zmajevi, postmoderni zmajevi koji ne bljuju vatru, ali proždiru i uništavaju smislove, u obliku bagera i rovokopača koji se i ovoga puta svojski potrudiše da od Božidarove bašte ne ostane ništa.

Ni travčica.

Ako je u snu tako često lomio sve oko sebe, skupljajući dnevno nezadovoljstvo, ogorčenost, nerealizovanost, u malene čašice sna i žuči, tog jutra je na javi pomislio da treba da polomi sve, ama baš sve oko sebe, i uz glasne povike, s motkom u ruci, pojurio na zmajeve, iskaljujući bes na svemu što beše dospelo u njegov vidokrug.

Međutim, samo je stigao da pomisli kako je uvek živeo u nezgodno vreme, sklepan u sadašnjosti bez izlaza.

I ništa više posle toga.

 

Ukoliko vam se svidela ova priča, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta na stranici: https://akademskaknjiga.com/katalog/napokon