Čemu još jedna knjiga o Njegošu? Toliko toga o njemu je već napisano.

Po vokaciji, bio je pesnik. Sve drugo je bio po nužnosti.

Običavao je, kažu, da se povlači u sebe. Sedeo je u miru i ćutao. Mislio je. Iz tog ćutanja i mišljenja rođena su njegova dela.

Živeo je kratko. Umro je u 37. godini.

Nikada nećemo saznati (da je poživeo) šta je sve još mogao napisati. Srećom, imamo se čemu vraćati. To što nam je ostavio nije malo. Naprotiv.

Njegove reči obavezuju.

Vreme u kojem je živeo bilo je izuzetno teško. Sav tragizam istorije osetio je na svojoj koži. Koliko god je mogao, upinjao se da to iskustvo osmisli i domisli.

. . .

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi, svaki na svoj način, posvećeni su mišljenju, tj. različitim mislima, začetim (a onda u-pevanim) u tjeskoti.

Misliti (pevati) tjeskotu, to je imperativ Njegoševe poetike.

I ne samo poetike.